Hvatanje snova kroz devedesete, na novobeogradski način

„Sećam se lika koji je sedeo ispred našeg ulaza i konstantno otvarao i zatvarao kaput“, priča umetnica Iva Kontić, dok su na stolu ispred nje, na parčetu papira, nacrtani kvadratići u formi osmice. To bi trebalo da budu Rupača i Betonjara. Iva je živela u Betonjari i „lik ispred ulaza“ je jedna od njenih i danas najjačih uspomena kada se pomenu Novi Beograd i devedesete. „I ti kada bi prošao pored tog lika, samo bi mu mahnuo i sklanjao se. U fazonu si: ’Ok, dobro jutro, odoh ja da kupim kifle.’ Ali to zaista jesu moji najjači utisci.“

Dok se dve hiljaditih školovala u Italiji, potom i u Velikoj Britaniji, Iva priznaje da je više puta sa sebe pokušavala da spere novobeogradski talog nastao devedesetih, ali da u tome nije uspela. I danas ima osećaj nelagode kada dođe na Novi Beograd, ali pokušava da ga usmeri na nešto kreativno. Jedna od tih stvari jeste i neobična šetnja u okviru umetničkog projekta „Walk with the artist“.

Nakon Berlina i Bergama, ovaj projekat organizuje se i u Srbiji. Četiri šetnje obeležiće vikend u Beogradu (6. i 7. jun), a jedna od njih je i „Hvatanje snova u spavaonici“, u okviru koje Iva Kontić vodi posetioce na obilazak određenih novobeogradskih mesta.

Već na početku razgovora upozorava nas da to nije nikakav turistički obilazak, niti da se ona oseća kao neki ambasador ovog dela grada. Ali kada je Beograd u pitanju, deo preko Save u njenom odrastanju zauzima posebno mesto.

Walk with the artist - program
Walk with the artist – program

Ovoga puta odlučila je da od polazne tačke, autobuskog stajališta „Hala sportova“ kod zdanja nekadašnje RK „Beograd“, posetioce vodi na krug uz pomoć muzike. Nema tura, bar kada je Ivino govorenje u pitanju, zasniva se svojevrsnoj zvučnoj kompilaciji, koju možete da preuzmete OVDE.

„U pitanju je muzika koja mi je ostala kao podsvesni, često nasilni soundtrack. Karleuša, Ivan Gavrilović, Van Gogh, Partibrejkersi… pa sve do zvukova sa protesta, lupanja šerpi, tekstova o kriminalu i mafiji“, objašnjava Iva u razgovoru za Ključaonicu. „Biće i isečaka iz audio-izdanja knjige ’Nacionalni park – Srbija’, koja je izašla tek na kraju devedesetih i bukvalno je ’krunisala tu deceniju’. Sve to što smo mi gledali i o čemu smo mislili, došlo je u komičnoj varijanti u toj knjizi sa svim fantastičnim karikaturama.“

Kako si birala lokacije koje uključuje tvoja šetnja?

U pitanju je redovna, dnevna trasa kojom sam se ja tokom devedesetih kretala. Tada sam živela u bloku 33, u toj čuvenoj zgradi u Bulevaru AVNOJ-a.  Ona izgleda kao jedna osmica, sačinjena od Rupače i Betonjare. Tako su se zvale zgrade i već se po tim romantičarskim imenima vidi kako se živelo u njima. Moji okviri su tada bili vrlo mali i kretali su se u nekoliko tačaka, jer sam tu živela od osme, devete godine, kada sam se preselila sa Banovog brda. To su moja ulica i neki krugovi oko nje. Tu je škola Duško Radović u koju sam išla. Zatim IMT-ov stadion je važan jer sam tamo išla da trčim. Mekdonalds je tada bio luksuzni restoran gde su roditelji vodili dete da ga nagrade. To je bio veoma lep restoran, čak mi se čini da je bio proglašen za jedan od najlepših u to vreme, jer je očigledno samo nama bilo bitno da Mek bude toliko lep i luksuzan, a kad odeš u SAD tamo ne želiš da uđeš… Fontana je bila značajna jer je neko zamislio da je to centar Novog Beograda, ali je za mene bio važan bioskop, koji jeste i nije radio, jer sam bila veliki filmofil.

Zanimljivo je što si pomenula centar Novog Beograda. Misliš li da takvo nešto, neko centralno mesto, postoji na Novom Beogradu?

Zavisi. Recimo, Stari Merkator je uz Fontanu bio drugi centar. E tamo je bioskop radio sve vreme. Sećam se da sam tamo sa ćaletom gledala „Terminatora 2“. Ti bioskopi su bili možda kulturni centri. Ali postojalo je to nešto što bi bilo centralno mesto u bloku, iako to nije centar u kulturnom smislu. Sve je to u suštini jedna spavaonica. Tamo nije postojalo ništa što bi moglo da ti ispuni dan u kulturnom smislu. Imaš prodavnicu za osnovne stvari, pijacu za nešto više… Mada ni danas nije mnogo drugačije, samo što imamo šoping centre. A šta je jedan šoping centar? Glamurozniji skup prodavničica. A blokovi su još devedesetih imali Piramidu, to je isti koncept. Ali to nije dovoljno za kulturnu ponudu jednog tako velikog dela grada. Kada si bio klinac, bilo te je baš briga, bilo ti je dovoljno da imaš park i klupu. Nije ni to bilo bajno, ali smo upotrebljavali dosta imaginacije. Sećam se da sam sa najboljim prijateljem sate provodila na drvenoj klupi, jednoj od onih kojima uvek fale neke daske, i zamišljali smo da su to brodovi, kočije…

Da li ti je to najjača uspomena na devedesete i Novi Beograd? Šta ti je prvo palo na pamet kada si počela da razmišljaš o ovoj turi?

Od 2001. do 2011. sam živela u Italiji i Velikoj Britaniji i ono što mi je tih godina bilo značajno jeste da je užasno teško iskomunicirati sa strancima šta je to što si ti živeo. Problem mi je bio što kada počenete da delite uspomene, njima tu ništa nije bilo tako „zanimljivo“ kao što je meni bilo. Naše realnosti i odrastanja su dve potpuno suprotne priče, mada su one obeležene sličnim dešavanjima, zaljubljivanjem, poljupcima, prvom cigaretom, prvim izlascima… Svi smo to imali, samo su naši konteksti toliko različiti da sam shvatila da u većini slučajeva to sa njima ne mogu da podelim. Jer, kada bih počela da pričam, gledali bi me u fazonu: „O čemu ti to pričaš?“ Onda se oni uozbilje i ne znaju više da li se ja to zezam. Ili da li treba da me žale? Ili se možda plaše…

Jer ti kad pričaš o seksualnim manijacima koji trče po Kalemegdanu ili o onom liku koji sedi ispred tvog ulaza, meni su to najjači utisci. Oni na prvu loptu ne predstavljaju ono što sam ja danas, ali sigurno je to negde utisnuto. Kada pomislim na Betonjaru, sećam se da je tu bilo par onih uništenih metalnih konstrukcija gde bi deca trebalo da se igraju, a one su zapravo ostavljale užasan smrad na rukama. Kada sam imala nekih 14, možda 15 godina, tu je visila neka zla ekipa iz kraja. S tim što kad kažem zla ekipa, to je po zapadnim merilima grupa dečačića koji puše travu, beže sa časova… U mom slučaju to su bili momci koji su silovali devojke, ili su završili u zatvoru jer su ubili svog najboljeg prijatelja, ili su bili sitni kriminalci koji su radili za mnogo veće kriminalce koji su preko puta moje zgrade imali ilegalni kazino, koji su stavljali petarde mačkama u  zadnjicu i vešali kučiće. Jedna od mojih razglednica iz Betonjare je ono jutro kada sam se probudila videla da je jedno razneto kuče bilo obešeno za rep o tu metalnu igraonicu za decu. Oni su ga iz obesti obesili. Ti si morao da znaš te ljude i oni su bili ortaci, likovi iz kraja koji od svoje četrnaeste do svoj trideset pete muvaju četrnaestogodišnjakinje, jer ništa drugo ni ne mogu da smuvaju jer su na tom nivou ostali. I u nekom trenutku ti njih mora da upoznaš, ali ih i prevaziđeš.

Foto: Mladen Savković

Sve to o čemu sada govoriš, za mene je nespojivo sa pojmom „spavaonica“, koji se vezuje za Novi Beograd, a koji može da ima znatno nežniji prizvuk. Zašto se šetnja zove baš „Hvatanje snova u spavaonici“?

Spavaonica je uvek ovo što ti ja kažem, samo što ne mora baš uvek neko da maltretira mačke. Sve što je uspavano na kraju uvek ima mračnu stranu. Jer ako staviš ljude u jedno veliko ništa, bez ikakve aktivnosti, i svediš njihov život na elementarne aktivnosti poput hrane i čuvanja krova nad glavom, onda…

Mada, moram da primetim još jednu stvar, vezanu recimo za period bombardovanja. Nekom je to bilo glavno vreme za muvanje. Gde si upoznao žensku? U skloništu!

Postoji nešto bolesno privlačno u tome kada vreme stane. Naročito u spavaonici. Naime, kada se dešava neka katastrofa, ne postoje svakodnevne frustracije. To na čudan način može da ti donese zadovoljstvo. Eh, sada nema briga, nema škole… Mi smo tokom bombardovanja bili ispod Geneksa, čini mi se da je tu ceo Novi Beograd stao. Ali moji roditelji su posle dva silaska odlučili da se vratimo kući. Tada je meni bilo divno jer su na Politici puštali sve one piratske filmove i crtaće. Za mene je to bio raj, kao da imam sve kasete na svetu. Moji roditelji su se bili zabrinuli da odlazim u autizam, pa su me poslali kod rodbine u Hrvatsku. A kada sam se vratila, moja najbolja drugarica me je dočekala sa urnebesnim pričama. „Jao, Iva, šta si propustila, koje žurke, ludilo. Smuvala sam se sa ovim, sa onim…“ Mislim da mi nismo normalni. To ludilo nikada ne prolazi. I to sam tek shvatila kada odeš da živiš negde drugo.

Zašto si odlučila da svoju novobeogradsku priču „ispričaš“ baš kroz muziku ? Kako si napravila najuži izbor?

Svakog dana mi je nešto padalo na pamet, ali nije poenta u tome. Poenta je u onom čega si se prvog setio. Simultano se javio kič. I to najviše. Karleuša, Ceca, pa „200 na sat“, iako sam se imena Ivan Gavrilović tek kasnije setila. Mislim, nisam ja to slušala, ali sve je to bilo neizbežno. I o tome može da se povede debata –  da li je to nešto što je nadgrađeno kao kliše o devedesetima? Čini mi se da kada si se smejao devedesetima nikada nisi pričao o Kandi, kodži i Nebojši, Eyesburnu ili Darkwoodima, Del Arno bendu… Uvek si mislio na ono što peče oči. Zato smatram da je to najdublje ostalo u ljudima. I zato svi znaju te tekstove. To kada mi neko kaže da ne zna, onda stvarno… Gde god da odeš, to se slušalo. Sedneš da pojedeš pljeskavicu, čuje se Keba. U autobusu, vozač to sluša. Na pijaci, udaraju sa svih strana. Čak ni ne moraš to da slušaš kod kuće, niti da tvoje društvo to sluša. To je lepršalo u vazduhu, tokom celih devedesetih, a i kasnije.

Koliko ti se čini da su se ljudi izborili sa tim ili se takve stvari ne prevazilaze?

Mislim da to zavisi od osoba. Znam ljude koje je to uništilo. Ali kad vidim svoj uži krug, život se nastavio za mnoge. Kada odem na Novi Beograd, i dan danas imam osećaj nelagode i neke trzaje. Sebi sam govorila da više tamo uopšte neću da idem. Ali eto… Sada sam počela da to gledam kroz neki kreativni potencijal, kao što je ova tura. Možda je to moja vrsta terapije. Mislim da ljudi imaju potrebu da sve to prevaziđu, ali da se to nikada ne desi. To se sve u nama vari i ljudi nastavljaju da žive sa time. To je kao sa žrtvama porodičnog nasilja. Osoba sebe ne vidi kao žrtvu. Ti jesi žrtva, racionalno znaš da jesi žrtva, ali ne vidiš to kao nešto nenormalno, jer je to tvoja jedina priča. Ne znaš za neku drugu… To jeste bilo moje odrastanje.

S druge strane, ja ne razumem šta se desilo ovde od 2001. kada sam otišla. Možda nisam ni želela da shvatim. Mislim da se pogoršala situacija. Devedesetih su stvari u našim glavama bile crno-bele. Ili si bio otporaš, protiv Miloševića i stalno na protestima ili si bio na strani vlasti zajedno sa tim turbo-folk talasom. Sada je sve postalo toliko homogeno. Sve je isto. To je kao kada staviš dezedorans a nisi se istuširao. I zapravo nisi uradio ništa, samo si pogoršao situaciju.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s