Da li ste znali da je u Beogradu svojevremeno postojao Muzej mokraće?

Aleksandar Filon bio je, reklo bi se, posve neobična ličnost. Potomak građanske beogradske klase, zainteresovan za muziku, ovaj urolog je za života u Beogradu otvorio Muzej mokraće! Sa skoro dve hiljade eksponata, najrazličitijih uzoraka kojih je u jednom trenutku bilo čak dvostruko više, uz studiozno proučavnje urlogoije nudio je najneočekivanije tumačenje svakodnevice Beograđana i njegovih gostiju, kroz osvrt na njihovo odrastanje, zaljubljivanje, strahove i nade…

„Kao što su Dostojevskog i Flobera zanimale razlike u zaljubljivanju, Filon je imao svoju fiksaciju u koju je uložio sve svoje znanje“, otkriva u razgovoru za Ključaonicu Slobodan Stošić, umetnik koji će u okviru programa „Walk With The Artist“ 7. juna u Beogradu zainteresovane podsetiti ili pak upoznati sa uspomenom na ovog neobičnog stanovnika prestonice i njegov muzej.

„Muzej mokraće“ nalazi se u širem centru grada. Sasvim precizno: Bulevar Revolucije, sada Bulevar Kralja Aleksandra, na potezu izmedju Vukovog spomenika i Žarka Zrenjanina, sada Vojvode Šupljikca. Neparna strana. Sve oko njega temeljno je zapišano.

„Prema onom što sam ja saznao, doktor Filon se samointuitivno upustio u ovu praksu, pa je tek potom počeo ozbiljnije da razvija ideju o Muzeju mokraće. Bio je to i svojevrstan društveni komentar, jer su se Među njegovim beleškama i uzorcima nalazili su se podaci o društveno istaknutim ličnostima. Sakupljao je mokraću nakon određenih događaja, na primer posle odgledanog spuštanja na Mesec, nakon slušanja muzike… Tako je razvijao svoju praksu, beležio je individualne razlike“, objašnjava Slobodan.

Ključaonica: Kada si prvi put čuo za Muzej mokraće?

Slobodan Stošić: Sećam se da sam se prvo dokopao različitih materijala jer je trebalo da sklopim rad od toga. Ali tek nekoliko godina kasnije ukazala se prilika da u okviru ovog programa krenemo sa šetnjom.  Cela ideja jeste u oživljavanju neobične priče koja je delom fikcija. A možda i nije… Ta granica je otvorena prema posmatraču.

A od koga si čuo za ovaj muzej?

Još davno sam čuo za to, ne sećam se od koga, a onda sam saznao da je Velimir Ćurgus Kazimir napisao priču o Muzeju mokraće sa nešto više detalja o Aleksandru Filonu, uz malo romantičarske mistifikacije. Stupio sam u kontakt sa njim i počeli smo razgovor tako što ni on nije bio siguran gde je prvi put pokupio informaciju o ovom muzeju. Ali meni je bilo zanimljivo to kako možeš i samo kroz govor da pokreneš priču. Dobio sam dozvolu da tu njegovu priču dalje razrađujem, upustio sam se u prikupljanje  materijala. Zanimalo me je kako to može da izgleda, kakav je to muzej? A zanimalo me je i kako je urin korišćen kroz istoriju umetnosti, još od renesanse, kao i za šta je korišćen.

Da li postoje istorijski podaci o Filonu i muzeju?

Početkom dvehiljadtiih Muzeju se gubi svaki trag. Posle njegove smrti niko nije želeo da sačuva sve to. Svi artefakti koji su pomenuti u priči su se, koliko ja znam, izgubili. To je zapravo bio privatni imaginarijum koji je funkcionisao u privatnom stanu. A to opet govori o tome kako se u Srbiji ovakve stvari nipodaštavaju. Moram da priznam da se meni i ta privremenost dopada. Bilo je. Nestalo je. Ne mora ponovo biti izgrađeno, ali je moguće ponovo ga oživeti kroz priču.

Kakve si ciljeve postavio pred sebe kada si odlučio da vodiš zainteresovane pojedince na šetnju intrigantnog, ali ne i sasvim privlačnog naziva „Muzej mokraće“.

Ja se u svojoj umetničkoj praksi uglavnom bavim naracijom. Dopala mi se ova ideja šetnji sa umetnicima, u kojima ti pričaš sa ljudima, razmenjuješ iskustvo sa njima kroz priču, bez neke velike materijalizacije ideje. Ne moraju uvek da se prikazuju predmeti, muzeološki artefakti. Prvi korak može da bude i govor. Cilj nam je da dobijemo i odgovor na pitanje kakav muzej treba Beograđanima. Ako će već mnogo njih sa gađenjem da reaguje na ideju o Muzeju mokraće, neka nam onda kažu kakav njima muzej treba, šta je to što im fali. Danas je svako kustos, pravi svoje kolekcije na Tumblru ili Facebooku i vrši selekcije stvari. U tom smislu urin, kao jedna naizgled odvratna stvar i pojava, može da se postavi i kao kontrast tom digitalnom dobu. Taj pojam neprijatnog mirisa, izlučevine, materijalne stvari, može da bude analogija onom što svaki pojedinac stvara u digitalnoj, nematerijalnoj sferi.

Kada kažeš da je cela priča o „Muzeju mokraće“ istovremeno i metafora prikovana za Beograd, na šta tačno misliš? Da li tebi Beograd miriše na… mokraću?

Nema konkretno miris mokraće, ali nekog taloga sigurno da. Nije to talog istorije već prošlosti. U Beogradu postoji neki konstantan talog, talog neurbanizacije grada koji sam sebe u nazivu govori da je grad, a strukturalno nisam siguran koliko je, prema mom utisku, to uopšte funkcionalan grad, ako govorimo planski, geografski… To su sve kontrasti koji mene interesuju. Onda se postavlja pitanje te metafore. Šta je to što čini grad onakvim kakav jeste danas? Ako je sve dozvoljeno, ako je sve na prodaju, ako je urbanizam takav kakav je i ako neko odjednom može da dođe i gradi Beograd na vodi bez ikakvog pitanja i problema, onda bar ovakvo kreiranje „ne-mesta“ u društvenoj svesti može da donese kontrast i da upotpuni pomalo narušen i haotičan plan grada.

Kakvo mesto muzeji treba da zauzimaju u takvom gradu?

Ideja muzeja koji ti uspostavljaš kao pojedinac je uvek dobra, jer ti kroz taj način uz pomoć kulture daješ određeni iskaz u odnosu na političku scenu. Na primer, kod nas je sada već postalo normalno da muzeji ne rade, verovatno zato što vodećim političkim elitama to odgovara. Zato je dobro pričati o inicijativama pojedinaca i o tome da svako može svoju kulturu da iskaže, institucionalizuje, prikaže. Filon je tu bitan i kao jedinka koja realizuju svoju ideju van kolektiva. Mislim da se ideja kolektivizma u muzejima istrošila, ideja muzeja kao javnih dobara je prevaziđena. Ideja o sopstvenim malim muzejima potiče još od moderne i avangarde, gde su umetnici pravili svoje muzeje u kutijama, u šeširima i delili ih sa ljudima. Zanimljivo je što su svi ti umetnici kad-tad završili u muzejima, a u ovom slučaju mi se dopada autonomija pojedinca kojem se nakon smrti gubi svaki trag. Ostao je samo šum.