„Ih, pa ne očekuješ valjda da ti odmah otkrijem našu porodičnu tajnu za pravljenje bermeta. Pa ne ide to tako“, kroz smeh nam prebacuje Tamara Popov. Sunce je bilo prilično visoko, a pred nama su, posle višečasovne šetnje Sremskim Karlovcima, ispijene čaše neodoljivog karlovačkog bermeta. Naravno, suludo bi bilo očekivati da nam Tamara oda porodičnu tajnu za pravljenje bermeta, pogotovo zato što je njoj vino sastavni deo porodičnih gena, a mi tako pitak i sa primetnim promilima alkohola bermet Vinarije Kiš pijemo prvi put. Ali…

„Ali mogu da ti dam savet koji je meni i mom bratu dao deda, uz kog smo i naučili da pravimo i volimo vino“, nastavlja ona zagonetno. „Od dede smo naučili da se dobro vino pravi u vinogradu. Jer, od dobrog grožđa možete da napravite dobro, ali i vrhunsko vino. A od lošeg grožđa možete jedva da napravite dobro, ali ne i vrhunsko vino. Eto, to nam je bila prva lekcija koju nam je deda preneo, to da sve kreće iz vinograda.“

Tamaru smo upoznali tokom nedavne posete Sremskim Karlovcima, u okviru Dana otvorenih vinskih podruma Srbije održanih 31. maja. Tog dana svoja vrata je otvorila i Vinarija Kiš, koja je postala poznata i daleko izvan Sremskih Karlovaca zahvaljujući njenom dedi Slavku Kišu. Tradiciju pravljenja vrhunskog vina od njega su preuzeli Tamara i njen brat Predrag Crnković, koji su baš uz dedu prvi put zagazli na vinogradarsko tle.

„Tada nam je to bilo uživanje, druženje u prirodi sa dedom. Ali kada smo počeli da odrastamo, postajalo nam je sve dosadnije, ponajviše zbog toga što je moralo ozbiljno da se prione na posao. Ipak, sada smo ponosni što nastavljamo njegovim stopama“, priča nam ona dok nam za degustaciju nudi Portugizer ili beli Grašac. Sasvim amaterski već posle prvih gutljaja zaključujemo da je bermet za klasu ispred ostalih. „Mi se trudimo da svako naše vino bude kvalitetno, negujemo mali rod na čokotu jer ne želimo da opteretimo čokot. Ako imate, recimo, pet kilograma po čokotu, nećete dobiti vino već vodu. Mi imamo po kilogram i po, što trenutno nije najisplativije, ali se nadamo da će kvalitet i relativno niske cene uskoro izravnati sve probleme.“

Dok u naše vinske pasoše, uz obavezan pečat vinarije upisujemo i vrste vina koje smo degustirali, saznajemo i da je karlovački bermet desertno vino koje se servira na sobnoj temperaturi. Može biti belo, ali je izvorno crveno. „Nikako crno“, ispravlja nas Tamara. „Samo se u Srbiji pije crno vino. Svuda u svetu to je crveno vino.“

Nekada spravljeno kao lek, ovo vino obogaćeno aromatičnim i lekovitim travama zbilja bi moglo da priča istoriju Sremskih Karlovaca na sasvim poseban način. Jer, vino je na prostoru današnjih Karlovaca prisutno još od Rimljana. Premda se u njihovo vreme vino moglo praviti samo na severu Italije, jugu Francuske i severu Španije, gde se i danas pije najkvalitetniji nektar bogova, na našu, ali ne i njegovu sreću, rimski car Marko Aurelije Prob odlučio je da taj zakon prekrši. Tako su još u trećem veku na ovim predelima nikli vinogradi, a vino je postalo sastavni deo života stanovnika ovog podneblja.

Za pomenuti bermet vezuje se čak i legenda da se našao u vinskoj ponudi Titanika, iako su nam na nekoliko koraka skrenuli pažnju da za taj podatak, koji se često sa ponosom ističe, ne postoje valjani dokazi. Takođe se ustalila i priča da je bermet bio „tajno oružje“ kada se išlo na bečki dvor u pregovore. Jer srpska strana je znala kako i koliko treba da pije bermet, dok bi austrijska, zavarana njegovim slatkim ukusom koji klizi niz grlo, vrlo brzo postajala znatno raspoloženija. Verovatno na sličnom tragu, još nam je rečeno i da muškarci tvrde kako je bermet najbolje vino za muškarca, onda kada ga pije žena.

Ljubitelji vina svakako bi trebalo da obiđu Sremske Karlovce početkom oktobra, kada se organizuje čuvena karlovačka berba grožđa, poznata i kao Grožđebal. Međutim, poseban razlog za posetu Karlovcima i nije zaista potreban, jer ovo malo mesto još uvek mami sve goste jedinstvenim vremeplovom koji radi dvadeset i četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji.

„Stariji gosti koji nam dolaze iz cele Srbije uvek kažu kako su Karlovce posetili u okviru neke školske ekskurzije, pa su mislili da su videli sve što je trebalo da vide. A onda kada ih provedemo kroz Karlovce shvate da su mahom videli samo fasade, retko ko je ušao u zdanja o kojima je toliko slušao, a tek je mali broj onih koji su upoznati sa najnovijom karlovačkom ponudom koja je prilično šarenolika“, kaže nam vodič dok u hladu jedne raskošne Tise, označene kao spomenik prirode pod zaštitom države, počinje vođenu turu kroz Sremske Karlovce.

Tog jutra u Karlovce je vozom Romantika doputovalo nekoliko stotina posetilaca, a kako smo kroz narednih nekoliko sati imali i sami priliku da se uverimo, poslednji majski dan za posetu ovom mestu iskoristile su u okviru organizovanih poseta i brojni gosti iz Francuske, Nemačke, Izraela… pa čak i zemalja Južne Amerike.

Njih je dočekalo vedro jutro nad Karlovcima, uz tek po koji oblak od kog su se odbijali zvuci zvona sa jedne uz drugu nanizane pravoslavne Saborne crkve i Katoličke crkve posvećene Svetom trojstvu. Dočekao ih je miris kuglofa na Trgu Branka Radičevića, spremnih za prodaju tik pored štanda sa čuvenim šeširima. Tu se provukla i dečja graja koja je, kako je dan odmicao, postajala sve primetnija i veselija. Tek poneki zvuk automobila, zamaskiran zveketom staklenih čaša iz obližnjih kafana uvijenih u karirane stolnjake i šareno cveće iz žardinjera.

Vreme zaista kao da je stalo kada zakoračite u staro gradsko jezgro Sremskih Karlovaca, u čijem se središtu nalazi Trg Branka Radičevića. Kazaljke se, čini se, ne pomeraju ni kada zakoračite u Patrijarški dvor, jedno od najmonumentalnijih zdanja s kraja XIX veka u Vojvodini. Isprepletan barokni i pseudorenesansni stil ove građevine, koja danas služi kao stalno prebivalište vladike sremskog, ali i kao letnje prebivalište srpskog patrijarha, ide u prilog velelepnom zdanju na čijem se luksuzu nije štedelo. Navodno je danas samo za krečenje celog dvora potrebno dve godine, a vodič nam sa ponosom ističe i činjenicu da u jednoj od prostorija možemo videti i tašpete od jagnjeće kože, kakve imaju još samo dva dvorca celoj u Evropi.

U dvoru je smeštena i Riznica, muzej Srpske pravoslavne crkve, a posebnu pažnju privlače nam delovi ikonostasa Manastira Novo Hopovo koji se ovde čuvaju, a koje je radio čuveni karlovački barokni umetnik Teodor Kračun. Ovde se mogu videti i kod nas najstarija štampana knjiga, Beogradsko Četvorojevanđelje koje datira iz sredine šesnaestog veka. Tu su i knjige nastali u brojnim prepisivačkim školama, ali i vredan poklon ruskog cara, Skrižal iz 17. veka, koji opisuje  pravila prema kojima mora živeti pravoslavni sveštenik. Zanimljivo bi bilo videti koliko su se ta pravila promenila od tada pa sve do danas, kao i da li se tih pravila još uvek pridržavaju učenici Karlovačke bogoslovije, druge najstarije bogoslovije na svetu, na koju se naslanja velelepno zdanje Srpsko pravoslavnog bogoslovskog seminara, u kojem boravi mladi učenici bogoslovije koji tu dolaze iz cele Srbije.

Sremski Karlovci imali su tu sreću da se u njih, ili pak u njima, zaljubi Branko Radičević koji je verovatno napisao najlepše stihove posvećene ovom mestu. U senci njegove ljubavi prema Karlovcima ostala je ona koju je gajio čuveni srpski slikar Paja Jovanović. Jedna od legendi kaže da je slikar za zadužbinu kralja Petra Prvog Karađorđevića uradio devet velikih ulja na platnu, namenjenih za crkvu Svetog Đorđa na Oplencu. Ali kada je načuo da slike nisu bile po volji kralja, Paja je u znak protesta odlučio da dela daruje Karlovcima. Tako se „Beseda na Maslinovoj gori“, „Solomon premudri“, „Kralj Milutin“ i ostale slike iz ovog opusa danas deo enterijera Saborne crkve posvećene Svetom Nikoli, kojim dominira i raskošni ikonostas Teodora Kračuna i Jakova Orfelina, remek-delo srpskog baroka.

Škola Harija Potera – tim rečima, saznajemo, turisti najčešće opisuju zbilja magično zdanje Karlovačke gimnazije, najstarije srpske gimnazije, osnovane 1791. godine. Sadašnja zgrada ove filološke gimnazije, na kojoj se izučavaju klasični i savremeni jezici, podignuta je ravno ceo vek nakon osnivanja, novcem braće Anđelić, a prema projektu arhitekte Julija Partoša iz Budimpešte, koji je srpsko-vizantijski stil bogato ukrasio na svoj način.

Tek 1907. godine Karlovačku gimnaziju mogle su da upišu i devojke, a danas su one ipak većina, otkrivaju nam učenici ove škole dok nas vode kroz svoje učionice, raskošnu svečanu salu, biblioteku nalik filmskom setu. Kao jednu od zanimljivosti otkrivaju nam da su u početku školu mogle da upišu samo devojke iz Sremskih Karlovaca, kako bi ih roditelji uvek držali na oku. Istovremeno saznajemo i da je u gimnaziji ubrzo oformljen ženski hor koji je dugo vežbao zajedno sa muškim horom Karlovačke bogoslovije…

Vreme za ručak začas je ispunilo glavni trg gde su se užurbano naručivali riblji, ali i roštljski specijaliteti cena nešto nižih nego u Beogradu. Jedna od najpoznatijih kafana svakako je ona Četiri lava, sa terasom smeštenom tik uz poznatu istoimenu karlovačku česmu, po kojoj i sama kafana nosi ime. Naravno da legenda kaže da će se oni koji budu pili sa ove česme vratiti u Karlovce, navodno ne tek tako već da bi se tu venčali, što je mudar turistički potez jer je hladna voda sa česme, podignute 1799. godine u čast završetka prvog karlovačkog vodovoda, savršena za presecanje vrelog dana.

Vredi posetiti i Stražilovo, Kapelu mira, Muzej pčelarstva „Profesor Jovan Živanović“, Etno-kuću u Maradik, voziti bicikl rutom Eurovelo 6…

A posle kraće pauze, u kojoj se pogled odmara na ušuškani karlovački trg spreman za popodnevnu dremku, koju ometa tek poneka grupa turista koja se pod povišenim glasom vodiča okuplja oko česme, red je i da se zasladi ceo prizor. Tu na scenu stupaju karlovački kuglofi, za koje je teško utvrditi da li imaju lepši izgled ili ukus. Na samom Trgu Branka Radičevića, pod rednim brojem pet, dočekuje nas očigledno slatkiša željan pas koji strpljivo čeka ispred ulaza u Muzej kuglofa i kolača Gea.

Mala radnja u kojoj se prodaju kuglofi, predanim radom vlasnice opremljena u sićušni muzej koji bi svaki turistički vodič rado uvrstio u svoje preporuke, u ponudi ima najrazličitije vrste kuglofa. Ove poslastice nemačkog porekla u Karlovcima su se odavno odomaćile, a zahvaljujući porodicama nemačkih potomaka i njihovim udruženjima, u Karlovcima se početkom leta organizuje i Festival kuglofa. Ove godine po petnaesti put, festival će biti održan 26. i 28. juna, kao i 4. i 5. jula.

Dok pravimo predah u muzeju diveći se porodičnim predmetima, tradicionalnoj nošnji i starim haljinama, kao i posuđu i nameštaju sa ugraviranim, decenijama starim uspomenama, isprobavamo kuglof sa višnjom i čokoladom, bogatog ukusa na kojem bi mu pozavideli svi mafini i braunisi. Kombinacija ruma, lešnika i čokolade ne zvučni ništa manje primamljivo, a tu je i posni kuglof sa kandiranim voćem, korom naradže i limuna, suvim grožđem i orasima.

Naravno, savetuju nas u ovom muzeju, posebna preporuka ostavljena je za karlovački kuglof koji se, gle čuda, sprema uz izdašne dodatke karlovačkog bermeta, dosta čokolada i kakaa, jaja, brašna, lešnika, margarina…

Vinski pasoš vodi nas dalje i do Vinarije Đurđić, čije suvo liturgijsko vino rubin crvene boje ispijamo dok sunce tone negde iza Karlovaca. Dečja graja na trgu postaje sve jača, ali to ne znači da dan teče sve brže. Jer, čini se da vreme u Karlovcima teče na svoj način, da minut nema šezdeset sekundi, da sat može da traje celu večnost dok zvone zvona i svet odmara uljuljkan u neku svakodnevicu posve drugačiju od one u kojoj sati najčešće prođu u gradskom prevozu.

Obećavajući u sebi da je Stražilovo prvo na listi priorteta za sledeći dolazak u Karlovce, pre hvatanja poslednjih devnih zraka u nekoj od čardi pokraj Dunava, ispijamo gutalje vode sa česme ne bi li osigurali što skoriji povratak. Na mermernom pločniku oko česme nailazimo na poslagane razglednice Karlovaca, nečije davne uspomene zapisane na poleđini gradskog trga zaleđenog u vremenu. Jedan pogled iznad, na taj mali univerzum ispred sebe dovoljan je da se zapitaš – da li je vreme u Karlovcima zaista stalo? Da li su razglednice pred tobom oživele samo tog dana, specijalno za tu priliku, baš zbog tebe,  ili Sremski Karlovci i dalje žive kao na razglednici sa početka nekog prošlog veka?

(Tekst i foto: Mladen Savković)