Fotograf Klaudio Bagalio uspeo je ne samo da pronađe Buenos Ajres u Beogradu, već i u delovima Buenos Ajresa jasno vidi tragove Beograda…

(Tekst i foto: Mladen Savković)

„Oduvek me je zanimala arhitektura. Zapravo, kao dečak sam želeo da budem arhitekta. Stalno sam crtao neke kućice“, priča Klaudio Bagalio, čiji se san da postane arhitekta nije u potpunosti ostvario. Međutim, nekada vreme oblikuje snove na samo sebi poznat način, pa se tako Klaudio ovih dana sprema da u srcu Beograda otvori izložbu svojih fotografija kojima kroz priču o arhitekturi spaja srpsku prestonicu sa njegovim rodnim Buenos Ajresom.

„Zapravo, ja sam rođen nekih tridesetak kilometara od Buenos Ajresa. Tada je to bilo predgrađe, selo, ali danas je urbanizovano i sraslo sa gradom. I sećam se pojedinih trenutaka kada smo se doselili u grad. Bilo mi je oko pet godina. Za mene je to bilo nešto magično. Putovanje metroom bilo je najmagičnije putovanje ikada za jednog klinca koji dolazi iz malog sela u koje autobus tek ponekad svrati“, navodi ovaj fotograf u razgovoru za Ključaonicu, opisujući gradsku vrevu i užurbanost koja ga je fascinirala.

Ništa drugačije nije bilo u sredu u galeriji Instituta Servantes, gde su se raznoliki zvuci iz Knez Mihailove probijali kroz staklene izloge i mešali sa zvucima poslednjih radova na pripremi izložbe „Beograd – Buenos Ajres“. Trideset fotografija srednjeg formata, kojima Klaudio na trenutke nastoji da zavara posetioca i stopi dva grada, biće izloženo od 10. septembra do 20. oktobra.

Njegov objektiv hvata nekada suviše očigledne, ali najčešće skrivene arhitektonske dragulje grada, uglavnom one koji nas posmatraju sa zgradama što se izvijaju iznad nas, a koje retko ko primećuje.

„Ljudi idu ulicama pognutih glava, opterećeni problemima. Ako gledaju nešto, uglavnom gledaju izloge, gledaju ono što im nude Zara i Mango, ali ne gledaju ništa iznad toga, ne gledaju kulturu koja se nalazi samo metar iznad“, objašnjava Klaudio dodajući kako je situacija po tom pitanju ista u Buenos Ajresu kao i u Beogradu. „Kada prijateljima iz Argentine pokažem fotografije, mnogi me pitaju gde se nalaze ti objekti, a prolaze pored njih svakog dana.“

Dok se fotografije oko nas izdižu u rukama majstora i nižu, jedna do druge, detalje sa beogradskih fasada, vrhove zgrada iz Buenos Ajresa, tragove natpisa „VIDA“ i „Jugoslavija“, Klaudio uočava brojne sličnosti između dve prestonice, smeštene na različitim kontinentima, na različitim poluloptama Zemlje…

„U Buenos Ajresu postoji jedna zona koja me podseća na Dorćol. Tako da izložena fotografija ruinirane dorćolske kuće može biti i iz Buenos Ajresa. I mi tamo imamo divne zgrade koje su zapostavljene“, primećuje on. „Nekada to nije sasvim loše. Lepo ih je ostaviti kao trag vremena. Svakako je, za mene, bolje i to nego da se sruše zarad višespratnica, koje mogu svoje mesto da nađu u drugim krajevima grada.“

Klaudio je Buenos Ajres, koji zbog svoje istorije važi i za najevropskiji grad u Južnoj Americi, počeo da otkriva još kao dečak, ali je sva njegova lica nabolje upoznao kada je dobio svoj prvi posao.

„Raznosio sam poštu u jednoj kancelariji, zbog čega sam mnogo šetao gradom, posmatrajući sve te zgrade i kuće. Još dok sam bio dečak, Buenos Ajres je bio pun porodičnih zdanja koja su imitirala Pariz, u kojima su živele bogate porodice. Međutim, vremenom su te porodice gubile svoju moć i novac, ali su za njima ostajale zgrade koje nisu gubile lepotu bez obzira na to koliko runirane bile“, priča nam ovaj fotograf dok skreće pažnju na jednu od statua usnimljenih na groblju. „Sve te porodice nekada su ulagale ogroman novac u svoje nadgrobne spomenike, ali nekoliko godina kasnije o njima nema ko da brine, pa su prepuštene vremenu.“

Objašnjava nam kako su ga oduvek privlačile sitnice, mali detalji koji kriju velike priče.

„Moj brat kada bi video neki prozor, za njega bi to bio samo prozor. Za mene je uvek bilo nešto više. Zanimala me je istorija grada, šta je tu bilo ranije, pre nego što se pretvorilo u ovo što ja vidim danas.“

U Beogradu su mu, pak, pažnju zaokupila vrata vračarskih kuća i kapije koje vode u skrivena dvorišta…

„Napravio sam seriju fotografija raznih vrata i kapija od metala, aluminijuma. Užasava me kada vidim da neki ljudi skinu ta vrata i postave nova, eloksirana“, žali se on, dodajući kroz smeh kako veruje da „neko tu pravi dobar biznis sa starim vratima“.

Zanimljivo je da je Klaudio prvi put u Beograd došao 2010. godine, a da je Beograd napustio tek protekle zime.

„Moj partner je Britanac i zajedno smo 2010. godine došli, jer je on počeo da radi u britanskoj ambasadi. Tada smo se iz Kopenhagena preselili u Beograd, što je za mene bio prvi susret sa Balkanom, dok je on već imao veze sa ovim krajevima.“

Prvi susret sa Beogradom bio je bolan, naročito jer se dogodio usred zime, ali to nije dugo potrajalo.

„Zapravo, čim smo stigli u ambasadu, dočekale su nas dve osobe iz Srbije, lokalci, i taj susret je bio veoma srdačan. Kada živiš u Danskoj, niko te ne dodiruje, za njih ne postoje takvi neposredni odnosi. A kada sam stigao ovde, prvi lep utisak ostavio je zagrljaj dobrodošlice od gospođe koja je radila u ambasadi. To me je podsetilo na Argentinu. Odatle sam već uživao. Osećao sam se kao kod kuće, samo što kod mene nikada nije toliko hladno.“

S vremenom je počeo da uočava razlike između Beograda i Kopenhagena, kao i ostale sličnosti sa Buenos Ajresom.

„Kada sam došao iz Danske, najčudnije mi je bilo to što ovde ne postoje pravila. Ovde je svako mogao da radi šta hoće. Ali sam se navikao na to s vremenom. U Beogradu sam, moram da priznam, našao mnogo atraktivnije stvari za mene. Uzmimo za primer Hilandarsku ulicu, sa onim divnim zidom na kojem se čuvaju mnoge sitnice. Takvo nešto u uređenom gradu kao što je Kopengahen ne bi postojalo, jer bi to sve očistili u roku od jednog dana. A u Beogradu to postoji već nekoliko godina. I ne samo to, ljudi sami ostavljaju sitnice, fotografije… I mislim da ovde ljudi, naročito na proleće, uživaju u gradu. Parkovi su puni, svuda se čuje žamor, priča, buka. Ljudi mogu da sede danima i da pričaju sa svojim prijateljima. To me podseća na život u Buenos Ajresu.“

Izložba „Beograd – Buenos Ajres“ biće otvorena u četvrtak, 10. septembra u 19 časova, u galeriji Instituta Servantes, čime započinje nova sezona kulturnih aktivnosti ove ustanove, nakon letnje pauze. Izložbu će svečano otvoriti Klaudio Bagali i Enrike Kamaćo Garsija, direktor Instituta Servantes u Beogradu. Posetioci će imati priliku da uživaju u fotografijama do 20. oktobra.  Ulaz je slobodan.