Zaista je teško bilo poverovati da bi se u pretežno sivoj, automobilima zakrčenoj Ulici Maršala Birjuzova moglo naći nešto toliko slatko.

Piše: Mladen Savković

Idući od kraja do vrha ulice u srcu Beograda, u susret uvek prometnom prolazu od Zelenog venca do Knez Mihajlove, usred tog opšteg sivila učinilo se da je deo vedrog neba smešten u izlogu sa desne strane, kod broja sedam. Da ima šešir i brkove. I da prodaje sladolede.

Pod jednostavnim nazivom „Poslastičarnica“, Beograd je ovog septembra dobio još jednog školarca koji se nakon višedecenijskog pravljenja sladoleda skrasio na pomenutoj adresi, u sasvim novoj – poslastičarnici.

„Verovao ili ne, mi smo birali ovakvu lokaciju, pošto smo u svemu specifični“, kaže u razgovoru za Ključaonicu Veroljub Šobić, vlasnik „Poslastičarnice“, koji za sebe i suprugu Jasnu, saučesnicu u slatkom zločinu zvanom pravljenje sladoleda, kaže da su „pelcovani, zaljubljeni u sladoled“.

„Naša ideja bila je upravo da nađemo mesto koje će biti u centru grada, ali će biti malo sakriveno. Želeli smo da nađemo solidno mesto, malo sakriveno, gde će ljudi morati da nas pronađu. Ideja je da se ovde susreću ljudi koji znaju da cene kvalitet“, dodaje on.

Uverava nas da je ono što „Poslastičarnica“ nudi srpski sladoled koji je po kvalitetu u rangu sa italijanskim takmičarskim sladoledima.

„Po čemu su Japanci čuveni? Oni ne razmišljaju mnogo, već kada im nešto daš, oni ga razviju do krajnjih granica. E to su Italijani uradili sa sladoledom. On nije poreklom iz Italije, ali Italijani su kreirali moderni sladoled i razvili ga do krajnjih granica.“

Veroljub se potom brzo ispravlja, tvrdeći kako u pravljenju sladoleda granice ipak ne postoje jer, kako kaže, „uvek možete da se igrate“.

Šta je zanatski sladoled i odakle potiče?

Istorija sladoleda je duga bar 3.000 godina, a korene vuče iz Male Azije. Grci su pripremali osvežavajuće napitke sa malo limuna, meda i puno soka od nara pomešanog sa snegom i ledom. Stari Rimljani su pripremali hladne deserte mešajući fino drobljeni led sa medom, dodajući voćni sok i time su dobijali neku vrstu krema. Arapi su prvi u Evropi, tačnije na Siciliju, doneli desert koji se pravio mešanjem soka agruma sa snegom. Zvali su ga “šerbet”, odatle potiče italijanski sorbeto.

Izum sladoled se pripisuje sicilijancu Franćesku Prokopiju koji je 1686. godine u Parizu otvorio Kafe Prokop. Po nekim izvorima, sladoled na mlečnoj bazi nastao je oko 1565. godine, u Firenci na dvoru Katarine de Mediči, zaslugom Barnarda Buontalentija. I danas je italijanski sladoled najčuveniji. U Americi je Nensi Džonson iz Nju Džersija 1846. prva osmislila mašinu za sladoled: u čabar za pranje veša napunjen ledom je ubacila metalni cilindar sa sladoled masom, koja se mešala ručicom.

Možda Srbija većini stanovnika deluje kao zemlja smeštena daleko od raja, ali kada je sladoled u pitanju, Veroljub tvrdi da je ovo savršena zemlja.

„Skoro sam bio u Italiji i baš kao i kod nas pored puta imate ljude koji prodaju voće. Bilo je tu trešnji, kajsija… Sve je apsolutno predivno! Ali samo na oko. Nemate pojma koliko je naše voće ukusnije, kvalitetnije. Tamo je samo slika, ukusa više nema“, ubeđuje nas. „Materijal za proizvodnju sladoleda Italijani mogu da uzmu od nas. Što se sirovina tiče mi smo raj na zemlji. Ali imamo drugih problema, kao što je mlekarska industrija. Ono što sam ja uradio jeste da idem kod seljaka, kupujem direktno od njih punomasno, kontrolisano mleko i imam svu aparaturu, kako bih potrošačima dao sladoled punog ukusa sa procentom masnoće koji je neophodan.“

Italijani tako, navodi Veroljub, mogu samo da sanjaju o kruški karamanki koje u Srbiji ima u izobilju.

„Znate, srpskih ukusa postoji beskrajno mnogo, jer su sirovine savršene. Kod mene možete da probate baš sladoled od kruške karamanke, autohtone sorte koja je zdrava jer ne zahteva hemijske tretmane. Svi dobro znaju i da smo šampioni po kvalitetu maline“, dodaje on, pa je tako u „Poslastičarnici“ moguće probati oba ova ukusa.

„Ja sam se malo igrao tražeći autentičan srpski ukus, pa smo došli do zaključka da bi to morala da bude šljiva, pošto je šljiva zaštitni znak Srbije. Ukus suve šljive savršeno prolazi kod mušterija, čak razmišljam da se prijavim na neko takmičenje sa tim. Bez obzira na plasman, to bi bio odličan promotivni potez za sladoled od šljive i autentičan srpski ukus.“

Međutim, osim ukusa Srbije, „Poslastičarnica“ se ponosi i drugim, pre svega italijanskim ukusima, koji su odavno osvojili svet.

„Kod nas, a i širom planete, Stracciatella je prihvaćena kao najpoznatiji italijanski ukus, koji bi u osnovi trebalo da ima jak ukus pavlake, ali obavezno da krcne pod zubom komadić čokolade“, objašnjava nam Veroljub. „Pored toga, čuveni ukus kod nas je i tiramisu. Međutim, imate i mnogo ukusa koji kod nas baš nisu slavno prošli. Relativno može da prođe Zuppa inglese, Crema Fiorentina ili Zabaione, mada su to ukusi koji nisu baš tako prihvaćeni.“

„Poslastičarnica“ može da se pohvali baš takvom Stracciatellom, bogatog kremastog ukusa sa dovoljno komadića kvalitetne čokolade koji svaki put dođu kao odlično iznenađenje. Suva šljiva, malina i čokolada (čak i za nas koji čokoladu najčešće izbegavamo) takođe predstavljaju prijatno iznenađenje, ali je zvezda ponude svakako sladoled sa ukusom kruške koji u sebi sadrži svu slatkoću kasnog leta uz dovoljnu dozu ledenog osveženja.

„Tradicija dobrog, italijanskog sladoleda dosta je duga kod nas. Ipak, ono od čega Srbija i svi ostali pate trenutno jeste industrijalizacija, gde sve ide na to kako nešto lakše uraditi“, uočava Verljoub jedan od problema kako kod nas, tako i u celoj Evropi.

„Naša ideja sa otvaranjem poslastičarnice jeste da napravimo jedan pozitivan korak unazad, korak prema pravom zanatstvu, da ljudima pokažemo šta je pravi sladoled. Pravi sladoled mora da ima punoću ukusa, mora da ima težinu. Smatram da imam zanatski sladoled. Industrijski sladoled je nešto sasvim drugo i ja nemam ništa s tim. To su dve paralelne priče i ne treba ih mešati.“

Boraveći često u Italiji, Veroljub uočava upravo trend povratka na stari, zanatski sladoled i kaže da se pred takvim radnjama uvek prave redovi, što ga posebno raduje. Sličan trend uočava i u Beogradu i rad je da pruži podršku svima koji doprinose tome da se „neke dobre stvari za sladoled dese i kod nas“.

Ono što poslastičarnicu posebno izdvaja jeste slogan „Pred vama nemamo tajni“. Uz sveden, diskretan i originalnim detaljima potcrtan enterijer Ane Milić (Studio 3+1), posetiocima će biti zanimljivo to što sve vreme mogu da vide kako se u staklom odvojenom delu poslastičarnice pravi sladoled.

Veroljub nam kaže da je to takođe bila jedna od početnih ideja, kako bi svako mogao da se uveri  u kakvim se uslovima prave sladoledi u „Poslastičarnici“, kako nastaju njihovi omiljeni ukusi i u kakvim uslovima.

„A najneobičniji ukus koji sam probao“, razmišlja Veroljub nakon što nam je otkrio da je posle svih ovih godina on ipak najzaljubljeniji „u suprugu Jasnu i čokoladu sa velikim Č“. „Postoje neobični ukusi koji se graniče sa ludilom, ali ne bih sada o njima. Ipak, morao bih da spomenem majstora Pina Skaranđela, koji je za naše goste na otvaranju pripremio sladoled od gorgonzole sa karamelizovanom kruškom. Bili smo impresionirani. Gospodin Pino je rekao da je u pitanju takav specijalitet, koji je tek treći put na svetu pripremljen. Pravo uživanje za nepce.“