„Upozorenje: Poslednja osoba koja je ovo gledala istog trena je pala u komu i umrla.“

Piše: Mladen Savković

Postoji nešto neobično privlačno u načinu na koji se film „Me & Earl & the Dying Girl“ poigrava sa smrću, što se vidi čak i na originalnom filmskom plakatu, gde naziv filma prati slogan: „Malo prijateljstva nije nikog ubilo.“ Jer, baš kao što tinejdžeri često lelujaju kroz život nesvesni toga da smrt ne pita za godine, tako i ovo ostvarenje reditelja Alfonsa Gomesa Rehona, uprkos činjenici da svoju radnju razvija oko dolaska neizbežne (prerane) smrti, sve vreme sa osmehom gleda tu istu smrt u oči, pokušavajući da ubedi gledaoca da nečiji odlazak nije i ne bi trebalo da bude konačan kraj.

Zasnovan na istoimenom književnom bestseleru koji je pod nazivom „Umiruća, Erl i ja“ u Srbiji objavila izdavačka kuća „Urban Reads“, ovaj film premijerno je prikazan još u januaru, na filmskom festivalu Sandens, gde je osvojio nagradu žirija i publike, oba puta za filmove prikazane u selekciji najboljih američkih drama. Kaskajući za ekranizacijama sličnih knjiga iz „Young Adult“ literature, od kojih je finansijski, ali ne i filmski, najuspešnije prošlo ostvarenje „Krive su zvezde“, „Me & Earl & the Dying Girl“ je pao u njihovu senku i prilično se namučio da dođe do bioskopske distribucije, gde opet nije doživeo veći uspeh.

Kakva šteta. Jer za razliku od svih sličnih filmova snimljenih u poslednjih nekoliko godina, „Me & Earl & the Dying Girl“ se izdvaja kao ubedljivo najbolji, sa ubedljivo najviše iskrene drame, originalnog humora i skoro pa nimalo neubedljive patetike.

Pričana iz ugla srednjoškolca Grega, radnja filma počinje u trenutku kada njegovi roditelji pokušavaju da ga primoraju da se združi sa komšinicom Rejčel, koja saznaje da boluje od leukemije. Greg i njegov drugar Erl, koji dane provode izbegavajući ludnicu poznatu pod nazivom srednja škola, snimajući koliko besmislene toliko i duhovite kratke verzije kultnih filmova, zainteresovaće se za Rejčel i pokušaće da svoj sledeći film snime upravo o njoj…

Reditelj Alfonso Gomes Rehon i pisac knjige /scenarista Džesi Endruz vrlo su uspešni u tome da na jednom mestu okupe svaki mogući kliše vezan za ovu vrstu filmova o tinejdžerima. Ali, kako su dobro upoznati sa svakim od njih, uvek na vreme upozore gledaoca da će se radnja filma odvijati u smeru suprotnom od očekivanog. Ponekad to može biti i suvišno, ali je uglavnom više nego simpatično, posebno kada je reč o odnosu glavnih junaka.

Rejčel  i Greg (odlični Tomas Man i Olivija Kuk) često dolaze do ivice tinejdžerske zaljubljenosti, ali njihov odnos uvek ostaje u granici prijateljskog, dok se gledaocu direktno saopštava da ovo nije još jedan od „onih“ tinejdžerskih filmova i da, ukoliko očekuje kakav romantičan rasplet, bolje da ode dok još ima vremena…

Plivajući na talasu sve veće popularnosti štrebera koji toliko nisu kul da ispisuju novu definiciju kula, Endruz prvo u svojoj knjizi, a potom i u filmu za koji je pisao scenario (prvi u svom životu) uspeva da u živote Grega i Erla utka toliko detalja i referenci koje bi na trenutak mogle da zamore gledaoca. Ipak, zahvaljujući pametnoj Alfonsovoj režiji, svaki od tih detalja bez problema pliva kroz film, dodatno potpomognut humorom koji je tu često da nas podseti kako smrt, ukoliko mi tako odlučimo, ne mora da bude razlog za neprestano plakanje i tugovanje.

Zbog načina na koji je dobar deo filma sniman, prvenstveno kada su u pitanju dijalozi između Grega i Rejčel, film je kao krojen za veliko platno, gde reditelj svoje junake smešta u suprotne krajeve, polako ih približavajući jedno drugom. Nažalost, činilo se da je domaća publika osuđena na nedavno objavljeno DVD/Blue Ray izdanje, jer se domaći distributeri očigledno mesecima nisu usuđivali da film puste u bioskopsku distribuciju.

To, opet nažalost, nije sasvim bez (ekonomski opravdanog) razloga, jer je uprkos odličnim kritikama i očekivanjima, film prošao prilično neslavno na američkim blagajnama. Iako je „Variety“ tvrdio kako je reč o ostvarenju koje je na pragu da postane pravi generacijski film, „Me and Earl and the Dying Girl“ zaradio je tek nešto više od budžeta koji je izdvojen za film. Verovatno mu kao olakšavajuća okolnost nije došlo to što je od strane velikog dela javnosti percipiran kao samo još jedan u nizu „Young Adult“ filmova.

Uprkos tome, ova gorko-slatka drama ipak će se prikazati pred domaćom publikom u bioskopskom mraku, pod nazivom „Ja, Erl i devojka koja umire“, u okviru predstojećeg filmskog festivala Slobodna zona, koji se od 5. do 10. novembra održava u Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Bilo bi šteta propustiti ovu priliku jer, baš kao što je i knjiga po kojoj je snimljen pronašla put do velikog broja čitalaca, siguran sam da će vremenom i ovaj film ući pod kožu kako onim trenutnim, tako i nama, večitim tinejdžerima.