Piše: Mladen Savković

To je jedan posve neobičan lavirint koji vas vodi kroz, za nas prilično nepoznate predele Džungle i Makonda. Uski prolazi kroz koje teško da mogu da se mimoiđu dve osobe, otkrivaju ceo jedan svet sačinjen od sećanja, fotografija, crteža, mapa, uputstava i tragova koje izbeglice iz Sirije ostavljaju bežeći iz svoje ratom zahvaćene zemlje ka evropskom tlu.

„Ako naiđeš na policiju, beži samo prema kapiji / rupi, kroz koju si i došao. Kada prođeš drugo selo, videćeš šumu sa svoje desne strane, a s leve će biti brdo, kao da si u dolini. Brdo se nastavlja sve do Segedina, tako da ne možeš da znaš kada si ušao u Mađarsku“, piše ispod jedne od mapa.

Par koraka odatle mogu se videti fotografije iscepanih dokumenata i karata za prevoz iz Grčke, Makedonije i Srbije, čiji su delići pronađeni ispred tada tek podignutog zida od bodljikave žice na granici između Srbije i Mađarske.

Tu su i fotografije cveća iz stana u Makondu koje je napravila jedanaestogodišnja Ajat kao i crtež njenog komšije, dvanaestogodišnjeg Mahmuda.

Makondo je, inače, jedan od azilantskih centara u Beču, dok je pomenuta Džungla naziv koji izbeglice iz Sirije koriste za prostor oko stare ciglane u Subotici. Ove dve tačke spojio je projekat „Naše nove komšije“ iza kojeg stoje organizacije BLOCKFREI i Belgrade Raw.

A pomenuti lavirint zapravo je pozornica za izložbu „Vienna/Serbia RAW – Naše nove komšije“, koja je na Trgu Nikole Pašića postavljena sve do 13. oktobra. Izloženi radovi nastali su kao rezultat fotografskih i video radionica sa izbeglicama, koje su održane tokom maja i juna ove godine u Beogradu, Subotici i Beču.

Kako je izgledala saradnja sa izbeglicama u Srbiji, a kako u Austriji?

Nevena Janković BLOCKFREI: U Austriji je uspostavljena dobra saradnja sa azilantskim centrima Ute Bok i Makondo te smo imali otvorena vrata kada je u pitanju realizacija radionica. Kako se Austrija već dvadesetak godina susreće sa većim brojem tražilaca azila, uspotavljen je „neki“, donekle funkcionalan sistem njihove integracije u društvo, međutim svaki dodatni trud je takođe ohrabren. Pomenute organizacije koje tražiocima azila obezbeđuju smestaj su svesne da se moraju osmišljavati razilčiti načini koji bi doprineli i pozitivno uticali na procese njihove integracije, te na umetničke  projekte poput našeg, reaguju pozitivno, smatrajući nas medijatorima u društvenom dijalogu u okviru javnog prostora.

Belgrade Raw: U Srbiji se saradnja dešavala u parkovima oko autobuske stanice u Beogradu kao i u okolini stare ciglane u Subotici, koju su sami migranti nazvali „Džungla“. S obzirom na to da najveći broj migranata u Srbiji uopšte nije boravio u centrima i da su sami centri u Srbiji daleko manje otvoreni za neposrednu saradnju sa umetničkim projektima, odlučili smo se da mi odemo tamo gde su migranti i za početak ih „primetimo“. U trenutku kad smo počinjali, čitava javnost je ignorisala činjenicu da stotine ljudi živi u parku, a sami ljudi su često bili na meti policije koja ih je iz parka terala uz reči: „Samo idi negde drugde“.

Kako je tekla komunikacija sa njima? Da li ste se snašli za prevodioca  ili…?

Jelena Kaluđerović BLOCKFREI: Azilna politika u Austriji još uvek podrazumeva čekanje na azil često i duže od deset godina. Većina stanara u azilantskom centru „Ute Bock“ – izbeglice iz afričkih i bliskoistočnih zemalja – imaju neregulisan status godinama unazad, nalaze se  u vakuumu bez perspektive i stvarne mogućnosti da planiraju svoje živote. Komunikacija sa njima bila je veoma delikatna, većina njih nije bila zainteresovana da učestvuje u radionicama koje smo organizovali postavljajući nam često pitanje šta uopšte želimo da postignemo izložbom.

Nakon početne nepoverljivosti, posle drugog, trećeg dana provedenih u njihovoj blizini, uspeli smo da sa nekima ostvarimo neposredniji kontakt, saznamo  više o njihovoj prošlosti kao i da pojedine zainteresujemo da na simboličan način, kroz prikazivanje svog rada na izložbi, društvu u kome „trenutno“ žive i koje je sve do nedavnih egzodusa iz raznih pravaca ignorisalo/bilo nesvesno svojih „novih komšija“, skrene pažnju na sebe.

Makondo je naselje na periferiji Beča, koje je nastalo još šezdesetih godina kao stambeni kompleks u koji su se naseljavale najpre izbegličke porodice iz Mađarske, Čilea, Vijetnama, pa sve do onih iz Sirije i u kome, nasuprot Ute Bock, vlada bitno drugačije raspoloženje. Većina porodica ovde je nakon  položenih kurseva za jezik i završenih obuka za različite poslove dobila dozvolu za rad. Samim tim oni se već nalaze na stabilnom putu ka samostalnosti i integraciji. Iz radionica u Makondu koje su posetili u najvećem broju deca, ali i njihove majke i očevi, dobili smo veoma zanimljiv i živopisan materijal.

Nevena Janković BLOCKFREI: U Austriji je većina sagovornika govorila engleski ili nemački jezik, dok smo u Makondu, tokom radionica sa decom imali volontere prevodioce koji su i sami njegovi stanovnici.

Belgrade Raw: U Srbiji je komunikacija tekla direktno, najčešće smo se nalazili u velikim grupama i sporazumevanje se odvijalo preko onih pripadnika grupa koji su govorili engleski. Osim razumevanja njihovih iskustava, mi smo pokušali da im pomognemo da se osete dobrodošlim, priključili smo se u nekoliko navrata grupama solidarnosti i pomogli oko kuvanja čaja i pasulja, pomagali u širenju osnovnih informacija o njihovim pravima i mogućnostima, koje i dalje velikom broju ljudi nedostaju. U komunikaciju smo ulazili iz te pozicije, jer je pravljenje tipične radionice u parku gde je neko tu samo od danas do sutra, sa velikom mogućnošću da ga neko u toku noći otera, zapravo nemoguće. Druga stvar je što su ljudi dok su u Srbiji još na sred puta, niko ne želi tu da ostane, a nije ni da se to nudi kao realna opcija. Tako da je fokus na tome kako i kuda će dalje i teško je razgovarati o nečem drugom.

Na koji način ste dolazili do radova? Da li su svi prikazani radovi plod radionica?

Jelena Kaluđerović BLOCKFREI: U Beču je materijal za izložbu nastao tokom radionica. Inicijalna ideja bila je da prikazane budu I fotografije koje su učesnici uspeli da ponesu sa sobom ili koje su napravili na putu za Evropu. Mnogi ih više nisu imali, a neki su odbili predlog ili reagovali nepoverljivo. U pitanju su veoma traumatična iskustva koje su ti ljudi proživeli I u velikom broju I dalje proživljavaju kao i  sećanja koje nose, pa ni suočavanje sa istima kroz medij fotografije nije jednostavan proces.

Belgrade Raw: U Srbiji su neki radovi nastali kao deo procesa rada na terenu, a neki kao promišljanje njihovog iskustva i rezultat naše želje da njihov brzi prolazak kroz Srbiju ostavi trag. Od nekih migranata smo dobijali materijale, a neke smo pronašli služeći se internet grupama podrške iz regiona – na mnogim od tih grupa su učestvovali i sami migranti, nakon pozitivnog iskustva sa nekim ko im je pomogao. I materijali koje smo dobijali od migranata su mnogi stigli tek nakon što bi oni otišli i stigli negde u Evropu, povezujući se s njima preko fejsbuka dok su još uvek bili ovde, otvorili smo kanal komunikacije.

Šta vas je najviše iznenadilo tokom tih radionica?

Belgrade Raw: Najveće iznenađenje je taj nedostatak informacija, ključnih informacija direktno vezanih za situaciju u kojoj su. Ulazeći u komunikaciju s njima, saznavali smo kroz šta su prošli i prolaze, ali i to koliko su zapravo neimformisani o svojim pravima, svom putu i destinaciji, pa čak i o tome gde se tačno nalaze i kuda dalje. Znanje o tome gde si, kuda i kako možeš dalje i šta je zvanična politika zemlje u kojoj si u odnosu na tebe je nešto čime bi morale da se bave lokalne vlasti, ali to se nekako ne dešava, osim na vrlo operativnom nivou (idi tu i tu, nemoj da budeš ovde itd.). Tim pre su vredne inicijative građana i organizacija koje nastoje da migrantima obezbede makar osnovne informacije, na  jezicima koje razumeju (arapski, farsi, francuski…).

Šta je njih najviše iznenadilo na radionicama?

Mislim da taj odgovor treba da traži svako za sebe. Odite u park i započnite razgovor. Ti ljudi su naši budući sugrađani, ako ne već sada u Beogradu, a onda svakako u toj Evropi kojoj težimo.

Da li su neki od njih imali priliku da vide radove u završnoj fazi, kao deo postavke?

Za sada je postavka bila izložena samo u Beogradu, a bečki deo nam tek predstoji. Vrlo je verovatno da će u Beču ljudi koji su učestvovali u radionicama biti u prilici da vide izložbu ili bar deo nje, pošto je predviđeno da osim iste ove konstrukcije koja je izložena u Beogradu i koja se seli u centar Beča, deo izložbe budu i plakati sa radovima sa radionica koji će biti lepljeni u blizini centara za integraciju Ute Bok i Makondo u kojima smo održavali radionice. Što se ljudi sa kojima smo radili u Srbiji tiče vrlo je izvesno da niko od njih nije imao priliku da vidi izložbu. Oni su svi već odavno nastavili svoje putovanje.

Ko je došao na ideju da izložba bude predstavljena konstrukcijom u obliku lavirinta i zašto baš ako uzan lavirint?

Ideja za lavirint je došla spontano na jednom od sastanaka Belgrade Raw-a dok smo se tek dogovarali oko radionica. I to je nešto što je u startu bilo prihvaćeno iako nismo znali sadržaj postavke. Ceo proces ovog projekta je nekako bio vrlo empirijski za sve nas koji smo bili uključeni u njega. Mislim da smo od početka rada na ovome već nekako bili “emotivno” involvirani i da je produkt, tj postavka – uski, za kretanje nelagodni prostor, uslovljen jednom putanjom – bila želja da se sve to prenese na posetioce da i oni budu smešteni u neku sličnu situaciju u kojoj su i izbeglice, i da bar pokušaju da osete empatiju prema onome što ih okružuje na zidovima konstrukcije. I nismo želeli da se vežemo za postojeće prostore kako bismo u njima izložili produkte radionica. Želeli smo da stvorimo “naš”, novi prostor koji bi bio slobodno otvoren za posetioce, na sred ulice, kao nešto što bi moglo da skrene pažnju građanima na svoje postojanje, ali i nešto što bi moglo najjednostavnije zaobići. Taj isti prostor selimo u Beč, na sred najprometnije ulice. A od prvog dana kada smo prostor postavili na Trgu Nikole Pašića malo smo bili uplašeni činjenicom na šta će ustvari da liči materijal, tj konstrukcija, koja ce krajem meseca oktobra da stoji u Beču i na kraju smo shvatili da će bilo kakva intervencija građana koja (ako) se bude dešavala na konstrukciji bili samo doprinos celoj postavci. Nekako je cela ova stvar vrlo i eksperiment za sve nas koji smo učestvovali u projketu.

Izložba „Vienna / Serbia RAW – Naše nove komšije“ biće otvorena do 13. oktobra na Trgu Nikole Pašića u Beogradu

Izložba „Vienna / Serbia RAW – Naše nove komšije“ biće otvorena do 13. oktobra na Trgu Nikole Pašića u Beogradu, nakon čega se seli u Beč gde će biti prikazana u javnom prostoru tokom novembra.