Nije Srbija – Kusturica, nije ni Španija – Almodovar

Insert iz filma Slutnje
Insert iz filma Slutnje

Već posle petnaestak minuta razgovora, u Santjagu Taberneu proradio je novinar, koji tu raste samo dok je u rodnoj Španiji, a čim pređe granice svoje zemlje preobrazi se u reditelja koji promoviše svoje najnovije filmove.

„Znamo za Paskaljevića, znamo i za Kusturicu, naravno. Ali nije Srbija samo Kusturica, kao što ni Španije nije Almodovar. To su genijalni reditelji, legende filma, u to nema sumnje. Ali Kusturici bi nama u Španiji trebalo da posluži kao mamac za hvatanje u koštac sa srpskom kinematografijom, da nas natera da istražimo sve te različite reditelje, priče posve drugačije od njegovih, neke mlade snage“, uzbuđeno priča Taberneu. „Isto kao što vi, ako vam se dopada Almodovar, ne bi trebalo tu da se zaustavite, već da istražujete španski film sa još većom strašću.“

Taberneu je rođen 1961. godine u Logronju i za njega je Rioha i dalje centar sveta. Međutim, nikako mu ne predstavlja problem da se iz tog centra izmesti kada ga pozovu sa nekog drugog meridijana da predstavi svoje filmove, da se upozna sa publikom… Nakon uređivanja filmskog programa na televiziji, pisanja scenarija za druge reditelje, godine 2005. režirao je svoj prvi igrani film „Život i boja“ (Vida y color). Od 2011. godine radi na ekranizaciji romana Klare Sanćes „Slutnje“ (Presentimientos), a upravo taj film doveo ga je do Beograda, gde je krajem prošlog meseca otvorio festival „Španski metar“ u organizaciji Insituta Servantes, kada je i dao intervju za Ključaonicu.

Čim smo počeli da pričamo o srpskoj kinematografiji, ljubazno me pita za parče papira i olovku, kako bi mogao uredno da zapiše naslove preporučenih filmova, kao što su „Tilva Roš“, „Ničije dete“, „Cinema Komunisto“ i „Prolećna sunca“. Uz obećanje da će ih potražiti kada po povratku u Španiji, vraćamo se njegovom filmu, kojim je otvoren „Španski metar“.

„Kada sam pročitao Klarin roman, mnogo me je dirnuo. Prvenstveno kao čitaoca, jer ima specifičnu strukturu u kojoj poglavlja ispisuju pojedinačni likovi, naizmenično stvarajući priču u kojoj su se našli. S jedne strane, ta priča se odslikava u ljubavnim problemima jednog mladog para, a sa druge u traumi koju proživljavaju njih dvoje nakon užasne nesreće. Zaintrigiralo me je i to što je reč o trileru, ali ne onom sa policajcima i misterijama, već je u pitanju psihološki triler pun sumnje i ličnih problema. Ljubav je velika tema naših života, osećaj pripadanja i povezanosti… želja da provedeš sa nekim ostatak života prilično je velika stvar. Ali tu ljubav čine i brojni problemi. U ovom slučaju beba je ta koja je unela razdor u život para, mladog para koji vuče za sobom tajne koje su prećutali.“

Insert iz filma Slutnje
Insert iz filma Slutnje

Scenario za ovaj film pisali ste više od tri godine i to zajedno sa glavnim glumcem Eduardom Norijegom. Zbog čega je taj proces trajao toliko dugo?

Kada sam predložio Klari da snimimo film prema njenom romanu, bila je oduševljena i dala nam je svojevrsni blagoslov da radimo šta hoćemo. Odmah sam kontaktirao Eduarda, jer sam sa njim želeo da radim, i počeli smo da pišemo scenario. On je snimao filmove po celom svetu, a ja sam imao svoje projekte na televiziji. Zato smo scenario pisali skoro tri godine, sa brojnim prekidima, dok na kraju nismo prionuli na snimanje. Naravno, taj proces je potrajao i zbog toga što nam je trebalo vremena da nađemo novac i producente. U ovom slučaju niko nije došao da kaže kako želi da snimi film prema Klarinom romanu, već sam ja to želeo da uradim i morao sam da krenem ispočetka, da manje više sve sam pronalazim. Pročitao sam roman koji me je dotakao i želeo sam da ga pretvorim u film. To nije lak proces, naročito ako živite u zemlji kao što je Španija, sa krhkom kinematografijom i stabilnom krizom.

Čudno je kada kažete da je španska kinematografija slabašna. Nama sa ove strane sve izgleda mnogo drugačije…

Svet španskog filma nije tako šaren i veseo, kao što bi se možda na prvi pogled reklo. Godišnje se kod nas snimi do 170 filmova, uključujući dokumentarce, animirane filmove… Mnogo talentovanih ljudi radi na filmu i sanja o filmu, ali je situacija loša. Bez pomoći televizija ne možete mnogo toga da uradite. Ako je projekat poseban, ako je reč o autorskom filmu, bez nacionalne televizije RTE taj projekat ima veoma tešku budućnost. Ako je pak u pitanju komercijalni projekat, on se snima mahom uz pomoć televizija Telecinko ili Antena 3, koje su komercijalne kuće i u tome vide svoj interes. Publika u Španiji, verovatno kao i publika u Srbiji ili pak Francuskoj, opčinjena je američkim filmovima. Sada kada idete u jedan multipleks da vidite film, uglavnom prvo odbacujete domaće filmove. Bar je tako u Španiji. Na kraju izbor najčešće pada na neki blokbaster iz Holivuda. Takva je situacija svuda u svetu. Međutim, prošla godina je recimo bila odlična za špansku kinematografiju, jer se udvostručio broj gledalaca domaćih filmova. Svaki četvrti posetilac bioskopa gledao je neki španski film. To je izvanredno. Ono što se, nažalost, dešava sa većinom španskih filmova, uključujući i moj, jeste to da posle najviše tri nedelje bivaju skinuti sa repertoara. Takav je zakon tržišta. Naravno, važnu ulogu igra i internet jer je on otvorio sasvim novo polje za filmofile, ali istovremeno i zatvorio važno polje za ljubitelje bioskopa.  Španija je zemlja u kojoj ljudi neće da plate za film, ako ne moraju.

Insert iz filma Slutnje

Insert iz filma Slutnje
Insert iz filma Slutnje

Kada je pre tri godine reditelj Monćo Armendaris otvorio „Španski metar“, kazao nam je kako primećuje da je situacija u španskoj kinematografiji uvek bolja one godine kada Pedro Almodovar snimi novi film. Ali je dodao i kako je to mač sa dve oštrice, jer ne može cela kinematografija da zavisi od jednog čoveka. Da li i vi primećujete sličnu pojavu?

Almodovar trenutno zauzima posebno poglavlje španske kinematografije, jer je on zasigurno najveća zvezda. Kao kada nama neko pomene srpsku kinematografiju, a mi prvo pomislimo na Emira Kusturicu. Mislim da samo britanski i francuski filmovi lako prelaze granice bez problema, ne bih rekao da u Srbiji možete tako lako da pogledate španske filmove na reperotaru bioskopa. Isto tako je teško videti srpski film u Španiji, ili čak italijanski film u Španiji. U Evropi postoji problem jezika, koji je nekim ljudima barijera, i mislim da to malo otežava stvari kada je putovanje filmova u pitanju. Ali mi delimo isti jezik sa najvećim delom Južne Amerike, pa opet naši filmovi ne putuju tamo često, ni obratno. Putuje Almodovar, Amenabar, možda pojedinačni naslovi, ali retko. Što nije normalno, zar ne? Isto kao što bi bilo normalno da u Španiji možete da gledate filmove iz Kolumbije, Argentine… Rekao bih da sada živimo u doba Holivuda koji je nametnuo svoja pravila, svoj jezik, način pričanja priče, stil… Zbog toga je autorskom filmu, filmu pojedinih španskih autora, pa i filmovima Nanija Moretija pa čak i Kusturice, teško da dođu do bioskopa. Velika platna okupirana su Holivudima. Ako u tim filmovima nema neke akcije na svaka dva minuta, ako film nije montiran tako da scene traju određeno vreme i ne više od toga, ako nema niza elemenata koji će da privuče prvenstveno mlađu publiku, taj film nema neke šanse da dobije veliku pažnju. I mi smo se već navikli na takav način razmišljanja, na holivudski humor, na njihove šale, na njihove hamburgere… Kao što je i sam Džordž Lukas primetio, čini mi se da će autorski filmovi uskoro biti proterani iz bioskopa, ili na televiziju ili na internet.

U čemu vidite razliku između španskog i američkog filma? Ako se često govori o španskoj kinematografiji kao nacionalnom obeležju, šta su njene karakteristike, crte prepoznatljivosti?

Španska produkcija je poslednjih godina postala prilično šarenolika, i kada su žanrovi i kada su teme u pitanju. Nastala je nova generacija reditelja, dok su se stari poput Karlosa Saure i Gonsala Suaresa povukli. Zbog toga je došlo do potpune obnove španske kinematografije. Sa novim rediteljima koji su došli sa velikim poznavanjem američkog filma, ali i ljubavi prema kinematografiji uopšte, u špansku kinematografiju ušli su i dobri žanrovski filmovi: policijske priče, akcije, naučna fantastika, avanture, animacija… To su žanrovi koji možda ranije nisu bili deo naše filmske DNK, ali su mladi reditelji odlični u pričanju priča i u tim žanrovima, veoma dobro barataju i tehnikom, imaju mladost i snagu. Ipak, ono što još uvek mnogi prepoznaju kao zaštitni znak španske kinematografije jeste španski humor, ta lucidna vrsta humora sa mediteranskim šmekom. Sada dok vam ovo pričam pada mi na pamet kako mi i Srbi zapravo imamo mnogo toga zajedničkog i kada je filmski jezik u pitanju.

Na šta tačno mislite?

Uzmite na primer ljubav prema hrani, koja je uvek na specifičan način prisutna u našim filmovima, na svim tim proslavama i porodičnim veseljima. Španiju u filmskom svetu još izdvaja i posebna vrsta nadrealizma, prisustvo magije i nemogućeg, koje je stopljeno sa našom svakodnevicom. Osim Almodovara, koji je bez premca trenutno najbolji predstavnik španske kinematografije, vredi pomenuti još jednog tipičnog španskog reditelja, Aleksa de la Iglesiju. Njegovi filmovi zaista odišu posebnim humorom u kojem se mešaju običaji i tradicija sa modernim svetom na jedan nesvakidašnji način, uz mnogo nasilja, stalno ispitujući naše nacionalne komplekse. Mislim da su njegovi filmovi na nivou klasika koje je pisao Kevedo, zaista. Smejemo se sami sebi kroz ta dela, kao kada se gledamo u ogledalo i ne verujemo da smo takvi ispali, ali se svejedno smejemo. Bigas Luna je filmadžija koji je nedavno umro, a koji je bio paradigma mediteranske Španije i čiji su filmovi zaista nacionalno blago. Prošle godine je jedan film oborio sve rekorde u gledanosti, kada su domaći filmovi u Španiji u pitanju. Reč je o filmu „Ocho apellidos Vascos“, koji je zaradio 77 miliona evra na blagajnama, što je za španski film neverovatna cifra! Cela zemlja je išla da ga vidi. Neki su išli i nekoliko puta. A film govori o stereotipima koji postoje u Španiji, o razlikama između Baskijaca i stanovnika Andaluzije, izvrgavajući ruglu sve predrasude i uz odličnu interpretaciju svih glumaca.

Insert iz filma Slutnje
Insert iz filma Slutnje

A da li se kod vas postavlja pitanje ko je novi Bunjuel? Ili, na primer, da li se rodio novi Almodovar? Mediji često znaju da potenciraju takvo vaskrsavanje, koje u realnosti autorima može više da škodi nego da koristi.

Da, i to često, ali to je smešno. Ove godine je, recimo, jedan od najuspešnijih filmova bio „La Isla Minima“, koji je osvojio silne nagrade. Film zapravo podseća na seriju „True Detective“, iako je sniman pre nego što je snimana serije, ali se ispostavilo da je proces postprodukcije trajao duže zbog nedostatka sredstava. Alberto Rodriges, reditelj tog filma, jeste jedan od velikih reditelja nove generacije Španaca. Mnogi ljudi pokušavaju da snime film, imamo veoma talentovane ljude u filmskoj umetnosti, ali kada je filmska industrija u pitanju, tu smo zakazali. Naime, većina filmova izvuče samo jedan posto ukupnog budžeta od prodaje karata na blagajnama. To je jedno veliko ništa. Ali mislim da mnogi naši filmovi s vremenom steknu kultne statuse, tako da i mladim snagama treba dati vremena. Jer, ko čeka…

Sa Santjagom Taberneom i filmom „Slutnje“ u Beograd je došla i producentkinja Pas Sufrategi, poznata po deceniju i po dugoj saradnji sa Pedrom Almodovarom. Na pitanje šta uviđa da je kod Almodovara bilo presudno za prvo španski, a potom i svetski uspeh njegovih filmova, ona kaže:

Bila je to mešavina klasicizma s jedne i hrabrosti sa druge strane, koja se ogleda u tome da se ispričaju priče na jedan, za to vreme sasvim nov način, u kojem se ono najmodernije meša sa filmskom tradicijom, ali i sa narodnom tradicijom. I uz mnogo svetlosti, sa mnogo radosti i pozitive, bez obzira na to koliko mračne te priče zaista bile. U tom trenutku kada je on počeo da snima filmove Španija je izašla iz višedecenijske diktature i njegov filmski jezik je bio revolucionaran. Otkrio nam je ceo jedan novi svet. I ne samo to, pokazao je da se i na stari svet može gledati novim očima. U tom njegovom svetu sve je bilo moguće. Moguće je da se igrate sa temama, da zbijate šale na račun tradicije, da preispitujete seksualnost i religiju. Do tada se kod nas o tome pričalo malo i to na drugačiji način. A on nije imao filtera. Imao je slobodu da priča onako kako je on video stvari, bez želje da provocira druge. On je jednostavno takav.

Santjago Taberneu: I uz sve to, on je jako zabavan, poseduje takav smisao za humor da u njegovim filmovima morate da uživate, ma koliko bolni bili. I njegova estetika je toliko moćna, za ono vreme neverovatno moderna i što je najvažnije, veoma upečatljiva i prepoznatljiva. On je postigao to da se njegovo ime koristi za opisivanje određenih situacija u svakodnevnom životu. To je tako almodovarovski, čućete neretko u Španiji. To je recimo uspeo i Felini u Italiji. A ne postoji mnogo reditelja koji su u tome uspeli. Recimo da je i Vudi Alen jedan od njih. Oni imaju nešto što je toliko posebno, toliko jedinstveno, da vi možete da vidite samo jedan deo njihovih filmova i znate da je to recimo, jedan Almodovar ili Alen. Za Almodovara je neobično i to što nikada nije snimao na engleskom, nikada nije snimao van Španije. Uvek se držao svog sela. Možda je i u tome tajna njegovog uspeha.

Advertisements

One Comment Add yours

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s