Taj mali univerzum zvani Radni sto

Vaši omiljeni pisci puštaju vas da provirite kroz Ključaonicu i otkrijete kako izgleda univerzum u kojem oni stvaraju vaše omiljene svetove.

Oto Oltvanji

U početku je to bio trpezarijski sto. Zapravo, sve do završetka srednje škole i punoletstva to je bio trpezarijski sto.  Za trpezarijskim stolom se radio (skoro) svaki domaći zadatak. Pa i sve ostalo. Možda zato što u početku drugog stola nije ni bilo, kasnije možda zato što je šporet na drva bio u trpezariji. Možda. Potom zato što je navike teško otresti sa ramena. Tek, sa dolaskom na studije, kroz brojne stanove i studentske sobe, navika pisanja za trpezarijskim stolom je nestala. Sada se ispolji tek kada treba da se napiše nešto važno, što sa sobom nosi i obimnu papirologiju. Tada se prostrani trpezarijski sto nameće kao najbolje rešenje, dok podsvesno znam da će se taj posao za njim obaviti temeljno i uspešno kao domaći zadaci posle škole.

Možda zbog toga što radni sto kao takav nije vremenom nije postao najbitniji deo mog (radnog/kreativnog) univerzuma, oduvek me je zanimalo kako to izgledaju stolovi za kojima pišu pravi pisci. Gde to nastaju knjige koje čitam, kako nastaju i koliko dugo su pisane? Da li su uopšte pisane, rukom na papiru, ili su kucane? Na mašini ili na računaru? Pod svetlošću lampe ili uz svetlost ekrana to nije potrebno?

Haruki Murakami je nedavno na svom sajtu objavio mali vodič kroz njegov univerzum zvani Radni sto, čime je samo još jednom podgrejao želju da saznam gde i za čim pišu naši pisci. Srećom, neki od njih bili su voljni da vam otključaju svoja vrata i puste vas da zavirite u kutak u kojem stvaraju vaše omiljene knjige.

Ključaonica im je postavila nekoliko pitanja, tražeći zauzvrat odgovore i fotografije. Evo šta je stiglo na našu adresu…


  1. Koliko često pišete na dnevnom nivou? Da li pišete u jednom danu, stihijski ili svakodnevno?
  2. Šta vas najlakše dekoncentriše tokom pisanja?
  3. Da li imate rituale pre nego sednete za računar? Neke neobične navike? Da li uopšte kucate na računaru?
  4. Ukoliko imate radni sto, šta je za vas najvrednije što se nalazi na njemu?

— DRAGAN VELIKIĆ —

Radni stol 1

Koliko često pišete na dnevnom nivou? Da li pišete u jednom danu, stihijski ili svakodnevno?

Ne pišem svakodnevno. Ali, svakodnevno mislim na ono što pišem kada sam u fazi rada na rukopisu. Nakon što ga predam izdavaču, prođe i po pola godine pre nego što krenem sa novim romanom. Verujem da je to najbolji način da se oslobodim skafandera prethodne knjige. Ne zanima me zbirka romana u istom registru, već je svaki novi roman terra incognita na kojoj provodim dve do tri godine.

Šta vas najlakše dekoncentriše tokom pisanja?

Pišem uvek ujutro, između 9 i 12 sati. Dok pišem, moram stalno nešto da pijem, kafe ili čajeve. Dekoncentracije su poželjne. Najbolje strane sam napisao nakon što bih iznenada, bez pravog povoda, prekinuo rad i otišao, recimo, na pijacu.

Radni stol 3

Da li imate rituale pre nego sednete za računar? Neke neobične navike? Da li uopšte kucate na računaru?

Nikada nisam pisao rukom. U početku je to bilo na pisaćoj mašini, a kasnije isključivo na računaru.

Ukoliko imate radni sto, šta je za vas najvrednije što se nalazi na njemu?

Imam dva radna stola. Međutim, zapišem nešto i za kuhinjskim stolom. Važno je menjati pozicije, jer nisu svuda iste misli. Najbolje ideje mi dolaze tokom hodanja gradom. Nažalost, mnogo toga zaboravim, jer tokom šetnji ništa ne beležim. Međutim, to zaboravljeno je u meni, i jednom će sigurno isplivati.

— VLADIMIR ARSENIJEVIĆ —

Arsenijevic

Koliko često pišete na dnevnom nivou? Da li pišete u jednom danu, stihijski ili svakodnevno?

Pišem doslovno svakog dana i to jako rano u danu, neposredno posle buđenja, obično od sedam sati ujutru. Taj prvi deo mog radnog dana traje dva do dva i po sata i u potpunosti je posvećen knjizi na kojoj trenutno radim.

Šta vas najlakše dekoncentriše tokom pisanja?

Bilo koja vrsta neočekivanog upada u tok misli. Telefon, zvono na vratima, bilo kakvi nagli i neočekivani zvuci. Mislim da mi je koncentracija srazmerno slaba i zato mi je potrebna apsolutna tišina i dubok mir da bih mogao da utonem u tekst dovoljno duboko, do onog nivoa s kog je stvaranje uopšte moguće.

Da li imate rituale pre nego sednete za računar? Neke neobične navike? Da li uopšte kucate na računaru?

Radim isključivo na računaru. Pre nego što sednem, podrobno raspremim kuhinju i skuvam sebi veliku kafu. Tada sednem i nakon što pročitam i sredim ono na čemu sam radio juče u isto vreme posao može da se nastavi.

Ukoliko imate radni sto, šta je za vas najvrednije što se nalazi na njemu?

Budući da radim uglavnom u kuhinji/trpezariji ne postoji ništa na mom stolu što pre ili kasnije ne bude s njega pomereno. Pretpostavljam da je kompjuter ono najvažnije što se na njemu nalazi tokom pisanja budući da u sebi sadrži najveći deo materijala i informacija koji su mi za pisanje neophodni.

— JELENA LENGOLD —

lENGOLD

Svoj radni sto sam nasledila od očuha, koji je bio lekar; to je jedan veliki, starinski hrastov sto, na kome je moj očuh pisao svoje naučne radove još dok sam ja bila dete, tako da je za mene bila posebna čast kad sam taj sto dobila. Danas su “obavezne stavke” na tom stolu moja zelena lampa, laptop i moj crni mačak Cicko, kao što slika i pokazuje.

– Ne pišem na dnevnom nivou, ja sam stihijski pisac, nekad pišem mesecima i ispišem celu knjigu, a onda pravim preduge pauze kad uglavnom čitam knjige i dangubim po Fejsbuku.

– Kad pišem, ništa me ne dekoncentriše, često je uključen i televizor dok radim, telefon ne isključujem, ako me neko i prekine uvek znam gde treba da se vratim, i jedini mali ritual koji imam, pre pisanja, to je da rastrebim sobu, jer ne mogu da pišem ako je lom po stanu, potreban mi je red da bih pisala.

— OTO OLTVANJI —

Oto Oltvanji

Koliko često pišete na dnevnom nivou? Da li pišete u jednom danu, stihijski ili svakodnevno?

Najveća smetnja neprekinutom, svakodnevnom pisanju je moj redovan posao (prevođenje), koji angažuje sličnu vrstu mišića, tako da će moj učinak najviše zavisiti od toga koliko sam umoran posle radnog dana. Ako je u toku pisanje romana, onda sam u nekoj vrsti samonametnutog vanrednog stanja i trudim se da pišem što češće. Vikendom obavezno, ali i najmanje dva-tri puta tokom nedelje, uglavnom noću. Kada sam bio u prilici da se posvetim isključivo pisanju, na odmoru ili tokom rezidencijalnog boravka, pisao sam svaki dan. Dnevna kvota mi nije prevelika, najviše pet-šest šlajfni, jer sam primetio da će, posle određenog perioda kontinuiranog pisanja ukoliko sam nekih dana preterivao, neizbežno doći do zasićenja. Ponestaće mi energije, koncentracije ili objektivnog kriterijuma prema onom što radim, tako da ne želim da se iznurim na duge staze.

Šta vas najlakše dekoncentriše tokom pisanja?

Polako sam stigao u fazu gde mi malo toga smeta. Čak i najbučnije komšijske radove obično pokrije muzika, uglavnom atmosferična ili repetitivna, da bi dočarala specifično raspoloženje ili poslužila kao zvučna zavesa koja me štiti od spoljnjeg sveta. Ali kad postignem radnu temperaturu, sa ili bez muzike, često više ništa ne primećujem oko sebe. Pretpostavljam da bih mogao da pišem i u kafiću kad bih morao, mada to još nisam probao. Najviše volim da radim kod kuće, ali išlo mi je i na drugim mestima, u pazinskoj Kući za pisce u Istri, na primer, ili u hotelskoj bašti. Dobar deo mog romana “Kičma noći” pisan je tokom devet nedelja na terasi spratne kuće na obali mora, u jeku turističke sezone, dok mi je pod nogama tekla reka bučnih gostiju, ali ih nisam primećivao. Moj idol je legendarni pisac naučne fantastike Harlan Elison, koji je od šezdesetih do osamdesetih pisao u izlozima knjižara, a svaki kupac neke njegove knjige stekao bi pravo da mu predloži motiv koji će se naći u priči na kojoj radi na licu mesta. Voleo bih da tako nešto probam.

Da li imate rituale pre nego sednete za računar? Neke neobične navike? Da li uopšte kucate na računaru?

Do pred kraj prošlog veka sam prvu ruku pisao flomasterom ili rapidografom u velikoj svesci na linije, pa je u narednim verzijama prekucavao, na pisaćoj mašini ili, kasnije, prebacivao u Word dokument. U međuvremenu nisam ni primetio kad sam prešao na direktan rad na računaru. Moj omiljeni pisac Džon Feris kaže da treba oberučke prihvatiti svaku tehničku novotariju koja olakšava pisanje, jer je ono samo po sebi težački posao, podsetivši na sve one nesrećnike koji su morali da pišu guščijim perom. Meni je iz te prvobitne faze ostala navika da ideje, skice i nacrte i dalje moram da zapišem rukom u raznorazne beležnice, sveščice i na papiriće koje držim svuda po stanu, a to radim pre započinjanja nekog velikog projekta, ali i tokom rada na njemu. Probleme na koje nužno nailazim najbolje rešavam neposredno pred spavanje, maltene u polusnu, dok se tuširam ili u šetnji. Te tri situacije su se pokazale kao apsolutno pouzdan recept. Ali kako god okreneš, mora da se iskuca velika količina teksta, pa je sedenje za tastaturom i grejanje stolice apsolutno neizbežno. Na kraju se to svede na veran fizički zapis priče koja vam se već nalazi u glavi i onda mehanike samog pisanja više niste ni svesni.

Ukoliko imate radni sto, šta je za vas najvrednije što se nalazi na njemu?

Verovali ili ne, stolica. Jedna obična crna metalna stolica iz sedamdesetih koju sam nasledio od roditelja, prilično jednostavna i ne posebno udobna, ali od koje nemam nikakve posledice po vrat, leđa ili zadnjicu ni posle dvocifrenog broja sati provedenih za radnim stolom.

— MIHAJLO PANTIĆ —

mihajlo pantic 1Koliko često pišete na dnevnom nivou? Da li pišete u jednom danu, stihijski ili svakodnevno?

Zavisi o kojoj vrsti teksta je reč. Prozu pišem samo kada osetim da imam šta da kažem, kada se u meni otvori neka priča. Tada pišem po ceo dan, a ako ne okončam ono što sam naumio, nastavljam i svih narednih dana, do završetka. Kritičke i akademske tekstove pišem prema potrebi, kraće tekstove u ranim jutarnjim časovima, to napišem do podneva, a duže sa prekidima i po nekoliko dana ili meseci, već prema tome kakvi su rokovi i šta mi je sve potrebno da izučim i pročitam u pripremi za pisanje.

Šta vas najlakše dekoncentriše tokom pisanja?

Ništa me ne dekoncentriše. Razvio sam sposobnost isključivanja iz neposrednog okruženja. Celog života pišem u dnevnoj sobi, stalno je uključen TV ili radio, ukućani glasno razgovaraju. Ukoliko govore tiho, zamolim ih da ne šapuću, jer kada neko šapuće čovek instinktivno naćuli uši, da bi čuo o čemu se govori. Ukoliko sam u dobroj koncentraciji, spoljašnji svet jedva da postoji. Samo se trudim da na telefonske pozive tokom pisanja ne odgovaram ili to činim što kraće. Naravno da mi najviše prija jutarnja tišina, ali mi ni dnevni zvuci ne smetaju, živim pored najprometnijeg novobeogradskog bulevara, navikao sam.

Da li imate rituale pre nego sednete za računar? Neke neobične navike? Da li uopšte kucate na računaru?

Pišem isključivo na računaru. Rukopisom ne mogu da stignem sopstvenu misao. Nekada sam imao pripremne rituale. Uključivao bih usisivač, spremao špajz, vezivao udice, čitao nešto što nema nikakve veze sa onim što pišem. Više ne. Pobedim onaj trenutak neprijatnosti, onog samoprekoračenja kada treba da pripitomim sopstvenu misao, i već posle uvodne dve-tri rečenice, čim uronim u tekst, trčim za sopstvenim mislima. To je najvažnije, ta prva ruka, a dalji rad na tekstu, kada je on već u glavnim crtama formiran, pričinjava mi stvarno zadovoljstvo. Zviždućem…

Ukoliko imate radni sto, šta je za vas najvrednije što se nalazi na njemu?

Na radnom stolu imam štampač, tastaturu, stonu lampu, rokovnik, kompjuterski ekran. I, dok pišem, gomilu knjiga i drugih tekstova. A kada završim, sve vratim u pređašnje stanje. Na držaču stone lampe visi veštica od slame i mala kopija „fender stratokastera”, tu su se skrasili, ne bih umeo da odgovorim kako i zašto. Jednostavno, tu su, tu im je mesto…

— MARKO POGAČAR —

pogacar stol

Koliko često pišete na dnevnom nivou? Da li pišete u jednom danu, stihijski ili svakodnevno?

Ne pišem baš svakodnevno, ali prilično često otvaram dokumente kojima se trenutno bavim. Kad god imam volje i vremena. Dosta sam discipliniran, tako da uglavnom mogu sam sebi određivati radni ritam. Ako sam na putu ili u gužvi, prešaltam se na kraće radne sekvence, revizije, uređivanje teksta. Ako imam neki rok za predaju, gomilu vremena, na nekom rezidensu sam ili mi se jednostavno radi, mogu bez problema i čitav dan sjediti za tekstom, uz minimalne pauze. Nasreću ili nažalost živim od svojih tekstova, pa si baš i ne mogu priuštiti stihiju. A i ne čini mi se da ona ima što tražiti u književnosti općenito. Naravno, ima dana kad jednostavno ne ide, onda, jebiga, ne ide. Ne treba inzistirati, ima grad, prijatelji, kino, kafana.

Šta vas najlakše dekoncentriše tokom pisanja?

Prve četiri svoje knjige napisao sam dok sam živio u studentskom domu, u dijeljenim sobama, na nekih petnaestak kvadrata, tako da sam imao dobar poligon za vježbanje koncentracije. Mira i tišine tamo ima koliko na koncertu Napalm Death. Vanjski podražaji me teško dekoncentriraju, ukoliko nisu ekstremni. Dapače, pozadinski mi bijeli šum često paše, volim raditi u birtijama, avionima, vlakovima. Izbacuje me nervoza, neki drugi neodrađeni posao na vratu. Zato se trudim pozavršavati sve sitnice, odgovoriti na mailove, odraditi kraće tekstove i slično, prije nego sjednem ispred nečeg zahtjevnijeg. Multitasking ne podnosim kad je riječ o pisanju, a sve ga se teže riješiti.

Da li imate rituale pre nego sednete za računar? Neke neobične navike? Da li uopšte kucate na računaru?

Uvijek tipkam na laptopu, ne mogu ništa, osim eventualno jednolinijskih bilježaka, početi dok nemam pred sobom čistu i tiporafski strogo definiranu stranicu. Na prvoj godini faksa, dok još nisam imao kompjuter, kucao sam na pisaćoj mašini. Rukopis, pogotovo svoj, ne mogu uzeti ozbiljno. Valjda je to generacijska stvar, šta ja znam. Jednostavno nemam pregled nad tekstom, nema pritiska forme. Nemam nikakve posebne navike. Volim se igrati predmetima dok pišem, to mi omogućava kratke prekide, mikroodmore koji su mi važni posebno pri uređivanju teksta. Najčešće u ili pri ruci imam džepni nož.

Ukoliko imate radni sto, šta je za vas najvrednije što se nalazi na njemu?

Nemam jedan radni stol, mijenjam ih nekoliko. Jedina konstanta na njima su kompjuter i taj džepni nož. Nema tu ništa vrijedno, sve je zamjenjivo. Ipak, trudim se da mi za stolom bude ugodno. U svoje vrijeme je na njemu spavao mačak. Volim ako u blizini ima biljaka. Sve je to, na kraju, sporedno. Ne treba mistificirati proces pisanja. Rad, kao i svaki drugi.

— IGOR MAROJEVIĆ —

Igor Marojevic

Koliko često pišete na dnevnom nivou? Da li pišete u jednom danu, stihijski ili svakodnevno?

Ne postoji pravilo osim da nastojim da pišem svaki dan. Važno mi je da i u taktilnom smislu održim kontakt sa tekstom u nastajanju. Od trenutnih zahteva teksta, raspoloženja i vremena zavisi da li tog i tog dana pišem pola sata ili, na primer, osam sati.

Šta vas najlakše dekoncentriše tokom pisanja?

Ako mi neko u sobu upadne bez najave. Ali pošto živim sam, praktično ništa. Za to mogu da zahvalim bombardovanju. Tada sam naučio da pišem koncentrišući se. Ako sam mogao da ignorišem zvuke bombi, maltene sve mogu. Tadašnja supruga je došla da me obavesti da je potpisan mirovni sporazum, a ja sam joj rekao, otprilike: “Izvini, pričaćemo, samo da završim pasus.”

Da li imate rituale pre nego sednete za računar? Neke neobične navike? Da li uopšte kucate na računaru?

Na tastaturi kucam nakon što mi se nagomilaju beleške pisane rukom. Ako tekst nije takav da trenutno ne moram previše da se koncentrišem, usput tiho pustim muziku za koju mi se čini da se podudara sa njegovom prirodom.

Ukoliko imate radni sto, šta je za vas najvrednije što se nalazi na njemu?

Desktop i monitor, jbg.

Advertisements

2 Comments Add yours

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s