Njihova priča možda, tek u tragovima, podseća na latinoameričke telenovele, ali empanade koje pripremaju bez sumnje podsećaju na nadu koja se sve ređe viđa…

(Tekst i foto: Mladen Savković)

Dok razgovaramo u Maurovom stanu sa televizije dopiru zvuci turbo-folka. I on i Karola priznaju da često slušaju narodnjake, iako znaju da „ta muzika nije baš na dobrom glasu“, kako kažu.

„Možda u našem slučaju pomaže to što ne razumemo tekst“, Mauro pokušava da ublaži situaciju. „Mi čujemo samo neki ritam koji te pokreće na ples, ostalo pokušavamo da zanemarimo.“

Ipak, Karola i on vrlo brzo dodaju da turbo-folk nije jedino što im se dopada u Srbiji, niti je jedino što ih podseća na rodnu Argentinu. Zapravo, ta muzika ne bi ušla ni u najužu top 10 listu. A na nju verovatno sada ne bi ni ušle osobe zbog kojih su i Mauro Akosta i Karola Barasa došli u Srbiju.

„Napiši to, objavi, pa neka i on pročita“, kroz smeh dobacuje Karola pričajući priču o tome kako se, zbog jedne propale ljubavi, našla na Balkanu. „Upoznala sam jednog momka iz Srbije i prvi put sam ovde došla u novembru prošle godine. I oduševila sam se. Stvarno. Posetila sam tog momka, svideli su mi se odnosi među ljudima, porodični odnosi pre svega. Ali kada sam ponovo došla u februaru, stvari su bile znatno drugačije. Pokušavala sam da se snađem u toj situaciji neko vreme, a onda sam odlučila da okušam svoju sreću sama. Pa šta bude…“

Slična je i Maurova priča, samo što ona uključuje nekoliko dolazaka u Srbiju, koji su samo utvrdili njegovu želju da ostane u ovoj zemlji. Bar još neko vreme.

„Oboje smo ostavljeni, slučajno smo se upoznali, sprijateljili, a sada pokušavamo da pokrenemo i posao zajedno“, priča on za Ključaonicu. „Ideja je da radimo ono što najbolje znamo, a to je da pravimo empanade, tradiconalno argentinsko jelo, i da vidimo da li ono može da se primi u Srbiji, kao što je postalo omiljeno u Argentini.“

Karola mi za to vreme objašnjava zašto su baš empanade njihov izbor, iako su svetskim gastronomima prve asocijacije za Argentinu vezane najviše za odlično meso.

„Hoćemo da pravimo tipičnu argentinsku hranu koja se jede u celoj  zemlji“, tvrdi ona. „Kako je Argentina jedna velika zemlja, sa mnogo različitih regiona, tražili smo ono što zaista jedemo svi u svim krajevima. Empanade ujedinuju zemlju. Variraju ukusi, ali takva je i Argentina, puna različitosti.“

Njihov izbor dalje je sužen na dve opcije – empanade sa mesom kao i one sa zeljem i sirom.

„Ovo što mi pravimo sada najčešće su opcije“, dodaje Karola da bi kasnije, u Maurovom odsustvu, priznala kako su te empanade najčešće na severu Argentine, odakle i ona dolazi. „Kod nas se bira čak i Kraljica empanada. To je konkurs na koji se uglavnom prijavljuju bakice, zato što njihove empanade stvarno i jesu najbolje. Moja baka je pravila odlične empanade, naučila je i moju mamu, a ona je to pokušala da prenese na mene. Mada, i Mauro je prilično dobar, ima neke ideje i savete iz njegove porodice, pa pokušavamo sve to da smestimo u nekoliko ukusnih zalogaja.“

A kako se prave empanade? „Pa zapravo nije to ništa strašno“, uverava me Karola. „Napravi se obično testo od brašna, vode i ulja, margarina, maslaca ili masti, kako ko voli. Empanade koje mi trenutno pravimo su sa goveđim mesom. Ono se prvo dobro skuva, potom se u smesu dodaju luk, mlevena paprika koja je u Srbiji odlična, i ukoliko želite još neki sastojak. Svako ima svoj poseban začin ili dodatak, pa i mi.“

Dok uvija smesu u testo, zavijajući ga na simpatičan način, oblikujući male zavežljaje, Karola dodaje da se empanade služe uglavnom sa vinom, jedu se kako u velikom društvu, tako i na intimnim večerama u restoranima kao savršeno predjelo. Primećuje kako se u Srbiji ne pravi ništa slično.

„Imate mnogo dobre pekare, koje imaju kalcone i slične stvari, ali nešto tako malo i ukusno kao empanade još nisam videla“, navodi ona, dok Mauro dodaje: „U srpskim pekarama ponuda je stvarno odlična, toliko je raznih peciva, a cene su veoma povoljne. Mada sam ja veliki fan i ćevapa i pljeskavica.“

Karola se, kao prava vegeterijanka, ubacuje u priču i tvrdi kako je meso prisutno u srpskoj kuhinji, ali ona prednost ipak daje dobrom ajvaru i rakiji. „Nisam još uvek naučila da pravim ajvar, ali zato znam da napravim burek“, hvali se dodajući kako je bar nešto korisno naučila iz propale veze.

Ovih dana Mauro i Karola imaju pune ruke brašna i testa. Empanade spremaju u velikim količinama, čuvaju ih u frižideru („Ništa im ne fali, smao se izvade kad hoćete i peku se najnormalnije“, tvrdi Karola), ne bi li svoj proizvod promovisali 26. septembra u beogradskoj galeriji i baru „Process“.

Tu ćete moći da ih upoznate, dobijete detaljne recepte za  empanade, probate ih, a možda vas počaste i argentinskim slatkišima. Uprkos ne baš srećnim okolnostima, oboje su očarani Beogradom, istorijom i ljudima, tvrde kako Svoju malu kulinarsku radionicu častili su posve neobičnim imenom  – „Argentinska pećina“.

„Kada sam raskinula svoju vezu, preselila sam se iz Bečeja u Novi Sad, ali nisam imala mnogo novca pa sam iznajmila nešto što je verovatno bio bivši poslovni prostor“, priseća se Karola. „Sve je podsećalo na pećinu, bez prozora. Jedina dobra stvar bila je hidromasažna tuš kabina, ne znam kako se ona tu našla… Ali eto, bilo je nečeg dobro i u tome. Pa smo tako odlučili i da tu mračnu uspomenu sa pećinom pretvorimo u nešto u šta sada polažemo svu nadu.“