Filmski kritičar Nebojša Popović preminuo je danas u 57. godini, javio je RTS. Bio je autor kultne emisije „Drugi vek“, kao i brojnih drugih emisija na nekoliko televizija, urednih filmskih programa brojnih festivala, autor nebrojenih filmskih kritika…
U mom privatnom imaginarijumu ostaće upamćen kao osoba koja je prva rekla, jednog jutra pred konferenciju u Kulturnom centru Beograda: „Ti si onaj Mladen što piše o filmovima?“
U Nebojšinu čast, i u čast svih filmova koje je voleo, Ključaonica objavljuje intervju koji je rađen pre tačno godinu dana. Povodom desetog izdanja festivala „Slobodna zona“ intervjuisao sam desetak ličnosti koje su obeležile pomenuti festival. Nebojša je bio jedan od njih…
Za filmski festival „Slobodna zona“ i Dvoranu Kulturnog centra Beograda, gde se festival tradicionalno održava, Nebojšu Popovića vežu vrlo lepe i sasvim lične uspomene. Možda nije poznato, ali ovaj filmski kritičar, gost-urednik filmskog programa KCB-a, jedan je od kumova festivala koji ove godine proslavlja desetogodišnji jubilej.
„Kada su osnivači festivala, Katarina Živanović i Marko Popović, pitali gospođu Vesnu Danilović i mene da im predložimo ime festivala, među tri predložena naslova bila je i ’Slobodna zona’“, ističe Popović kumstvo kao jednu od prvih stvari koje ga vežu za ovaj festival. „Drugo, festival je dao snažnu podršku onima koji misle i osećaju drugačije od onoga što im se proklamuje, koji veruju svom umu i svojim očima. To mi se uvek sviđalo. Lično sam im zahvalan što su jednoj potisnutoj i ne tako maloj intelektualnoj populaciji dali mogućnost da se posle onoga što dožive tamo osete vrednijim, boljim, priznatijim… I treće, bilo mi je ponuđeno da budem selektor festivala što smatram izuzetnom počašću.“
Šta je, prema vašem mišljenju, karakteristika „Slobodne zone“ kao filmskog festivala?
Pre svega jasna i dosledna idejna, estetska, sociološka i moralna profilisanost, odgovornost i upornost da se istraje u tome. Jer, ono što je po mom mišljenju temelj festivala jeste aktivno učestvovanje publike u filmskoj i pravoj stvarnosti, oslobađanje misli kao deo preko potrebnog ličnog oslobađanja i otpor nametanju lažnih vrednosti.
Šta bi trebalo da budu karakteristike umetničkih „slobodnih zona“? Koliko takve zone nedostaju Srbiji?
Lična oslobođenost, odnosno kreativno oslobađanje umetnika su, uz talenat, neophodan preduslov da se stvaraju dela koja će uticati na publiku, davati joj nove informacije, drugačija viđenja sa kojima se ne moramo slagati, ali o kojima valja razmišljati i koja će nas tim razmišljanjem menjati i dovoditi do razvoja našeg intelekta. Suviše je beznačajnog na sceni da bismo olako prelazili preko toga. „Slobodna zona“ je dokaz da ima smisla i ono što je ona započela polako ali sigurno uzima maha.
Kakva je pozicija angažovanih igranih i dokumentarnih filmova u Srbiji, kako inostranih tako i domaćih?
Nije kao u svetu, ali je znatno bolja nego što je bila. Zahvaljujući pre svega festivalima koji su počeli u Dvorani Kulturnog centra Beograda: Festivalu autorskog filma, Nordijskoj panorami, Slobodnoj zoni, koji ove godine obeležavaju dvadeset i deset godina postojanja i opstajanja. Uz snažan upliv Sedam veličastvenih i naročito Beldocsa i organizovanja Dana domaćeg filma širom Srbije, dugometražni dokumentarni filmovi, angažovani u svakom pogledu, sve provokativniji i tehnički doteraniji, sve više privlače publiku i polako se useljavaju na redovan bioskopski repertoar. „Cinema komunisto“, „Marina Abramović – umetnik je prisutan“, „Arsen Dedić – Moj život“, „Marli“, „Perverznjakov vodič kroz ideologiju“ … samo su neki od dokumentarnih filmova najpre prikazanih na ovim festivalima, koji su se našli na redovnom bioskopskom repertoaru. I multipleksi su osetili da prikazivanje ovakvih filmova može biti dobar programski potez naročito za njihov imidž. Pa ako ostavi traga, to je uspeh.
Koliko je teško izboriti se ne samo za publiku ovih filmova, već i za bioskopske sale u kojima bi oni mogli da se prikazuju?
Nije lako i ne može odjednom i mora da se radi na tome. Ima smisla i rezultata, mada i dalje za sve vrste filma važi pravilo da publika više voli da ih gleda na festivalima. Kada ih posle „spustite“ na redovan bioskopski repertoar, desetoro ljudi u sali je znak da možete biti zadovoljni. Ali ume da bude i znatno manje. To nije problem za multiplekse koji prihodima od komercijalnih filmova iz drugih sala pokrivaju ove „manjkove“. Problem je u bioskopima sa jednom salom gde je rizik neisplativosti veliki. Zato valja od takvih filmova praviti neku vrstu događaja, dok se ljudi potpuno ne naviknu i osete tu vrstu filma kao svoju redovnu potrebu.
Kako biste nekom ko ne ide često u bioskop preporučili festival „Slobodna zona“, a kako bioskopski mrak uopšte?
Uvek kažem: „Ako vam je stalo de sebe, ući ćete u Slobodnu zonu.“ A što se tiče bioskopskog mraka, on je nezamenljiv. Tamo film traje koliko stvarno traje. Kod kuće traje k’o indijska serija. Za oba slučaja, preporuka je: „Pokreni se!“
Koja tri filma biste spakovali sa sobom prilikom odlaska na pusto ostrvo zvano „Slobodna zona“?
Jedan je svakako „Slobodna zona“ Amosa Gitaja, koji na slučaju zemlje koja je trebalo da bude raj proživljava pakao i tako objašnjava suštinu onoga što živimo. A s druge strane pesma na aramejskom, kojom počinje film uz krupni plan Natali Portman, jedan je od najkatarzičnijih trenutaka koje sam poslednjih godina doživeo u bioskopu. Zamislite, katarza na početku filma! Događa se. Drugi bi bila jedna od dve britanske romantične komedije koje znam napamet: „Noting Hil“ ili „Ljubav, ustvari“, a treće „Početak“ (Inception) Kristofera Nolana koji menja granicu između fikcije i realnosti. Možda i zato što se sve češće pitam: „Da li mi se ovo stvarno događa?“
Šta biste poželeli publici „Slobodne zone“ za 10. jubilarno izdanje festivala?
Dubok uzdah slobode.
Ključaonica 