Stray Dogg – lutalice koje znaju kuda idu

Piše: Mladen Savković / Foto: promo

Dusan Strajnic

„Zdravo, ovde Dušan iz benda Stray Dogg“, čulo se sa druge strane telefonske linije. „Malo kasnim, izvini, tu sam za desetak minuta. Nešto sam prevozio sa Miljakovca, pa sam zaglavio na Autokomandi, baš je haos. E, al’ stižem.“

Ne volim kašnjenje. Ni ljude koji kasne.  Kašnjenje mi toliko smeta, što mogu da vam potvrde mnogi koji me poznaju, da kada ja kojim slučajem kasnim od silnog stresa i nervoze pojavi mi se crveni osip po koži, nalik onom alergijskom, s kojim muku mučim već godinama. Kašnjenje je neopisivo nepoštovanje nečijeg vremena i u retkim slučajevima je sticaj okolnosti, znatno češće je osobina dotične osobe koja nema pojma kako da organizuje svoje vreme i ne misli o tome  da neko drugi možda ima obaveze i o kakvom Miljakovcu i Autokomandi on uopšte govori i…

„E, izvini što kasnim, molim te. Nije problem“, upitao je odmah Dušan dok se rukujemo, dvadeset i pet minuta posle zakazanog termina za intervju.

„Ma kakvi, sve je u redu, opušteno“, odgovaram kroz smešak, kao da je sve zaista opušteno. Mislim, oprošteno. Ali stvarno, kako možete da se ljutite na nekoga ko vas gleda takvim očima?

Koju godinu ranije, dok smo slušali njegov bend Stray Dogg u Domu omladine Beograda, na prvom „Americana Night“ festivalu, Jovana me je upitala ko je pevač benda i negde u tom razgovoru provukla se i moja (blago neprijatno intonirana) rečenica: „Pa on je baš tvoj tip, kao neko kuče sa plačljivim očima.“ Dušan Strajnić i dalje ima iste oči, premda izbliza uopšte ne deluju kao oči plačljivog psa, šta god to značilo. Zapravo je i znatno vedriji nego što pesme Stray Dogga deluju na prvo slušanje. Ili se bar takvim čini. I više je nego zahvalan sagovornik, jer kroz skoro jednočasovni razgovor uviđam kako bi, ako ga pustite, mogao da priča bez prestanka o stvarima u kojima uživa. Tek koji dan posle intervjua, dok pravim transkript, uočavam da me na kraju, na pedeset petom minutu i sedamnaestoj sekundi razgovora kaže: „E ja se inače ovako raspričam, ali ti me slobodno zaustavi.“

A možda je Dušan, za mnoge Dukat, samo bio pod utiskom koncerta održanog 21. novembra u DOB-u, na kojem je Stray Dogg promovisao treći studijski album „Come Along Wind“, objavljen pre mesec dana? Žikica Simić svoj osvrt na taj koncert završio je rečenicom: „Stray Dogg su na vrhu sveta.“

„Od svirki živimo, to nam je zapravo posao, sve ostalo je super, ali… Svirke su ono što je rokenrol“, kaže on. „Baš sam rekao bendu pre neki dan da od reakcija odmah nakon svirke možeš da vidiš kakva je ta svirka bila. Dešavale su nam se loše svirke i to se odmah primeti. Ljudi ti ili kažu da je bilo loše ili ti ne priđu uopšte, sutradan sve to zaborave. Na prosečnim svirkama ti posle nastupa priđe nekoliko njih, verovatno onih koji ustvari ne čuju dobro. A u DOB-u je stotinak ljudi ostalo u holu da se fotka sa nama, da pričamo o koncertu. Držalo ih je još uvek to zujanje u ušima.“

Album „Come Along Wind“, koji dolazi posle albuma „Fire’s Never Wrong“ (2012) i „Almost“ (2011), donosi osam pesama, koje nastaju nakon, reklo bi se, neobične trogodišnje pauzu. U ovom slučaju pauzu bi trebalo shvatiti uslovno, jer je bend sve vreme aktivno nastupao, što se znatno primećuje u novim pesmama, u kojim je uloga benda veća nego ranije.

„Ja sam zapravo u oktobru 2012. seo sa bendom i pričao o tome kako ćemo 2015. godine da izdamo treći album. Znaš, da ova prva dva malo prosviramo, da jašemo taj talas svirki i da ne žurimo, već da počnemo da dišemo i sviramo što više. Eto, stvarno se tako i desilo.“

Objavljivanje albuma, kako sam kaže, pažljivo je razmatrano i strategijski planirano, biran je mesec, biran je čak i dan, što bi nekom sa strane moglo da se učini kako u Srbiji postoji razvijena muzička industrija u kojoj postoje određena pravila. Ali Dušan kaže da je priča više nego jednostavna: „Kad već na nečemu radiš svim srcem i svom snagom, želiš da sačekaš pravi trenutak da to i predstaviš publici.“

Ko je Stray Dogg?

Stray-Dogg

– Ja sve to vodim, oni mene zovu šefom. Razvili smo tu neku prividnu demokratiju u bendu gde svi odlučujemo zajedno, ali uglavnom ja na kraju donesem konačnu odluku. Vidim da su svi prihvatili to, ne bune se niti prave neki preterani problem oko toga. Kad neko od njih pravi neko sranje, moram ja da dođem da mu kažem da to ne radi, da izigravam neki autoritet.

– A možda samo ti tako vidiš sebe? Misliš li da će oni biti saglasni sa svim ovim što pričaš?

– Ma hoće. Hoće sigurno. Nemaju izbora. To je taj privid demokratije. Primetio sam da društva tako funkcionišu, pa sam to primenio i na bend. (smeh) Što se tiče posla, razmenjujemo mi tu uloge. Jelena (Jelena Damjanović, klavir) je jedan od vozača u bendu, ona nas je u početku najviše vozila. Ona i sama sebe zove Vozač. Marko (Marko Ignjatović, solo gitara) je dosta organzovan i pribran. Relja i Vlada (Relja Ilić, bubnjevi; Vladimir Milićević, bas gitara) su zaduženi za zabavu u bendu. Ana (Ana Janković, violina, prateći vokal) meni dosta pomaže, pravi spiskove, vodi računa da se nešto ne zaboravi, kuca, prekucava i šalje mejlove, komunicira sa drugim bendovima. Vidi, kad bi nas neko snimao svaki dan, bilo bi tu dosta materijala za jedan fin sitkom, siguran sam u to.

Ne znam za vas, ali moj odnos prema bendu Stray Dogg imao je svoje uspone i padove. Od početnog odbijanja blagog hipsteraja, preko najužasnijeg Dana zaljubljenih ikada (mojom, ne njihovom krivicom), do nekoliko odličnih trenutaka uz njihove pesme i najzad gledanja najnovijeg spota za pesmu „No One But You“ u tri ujutru, pitajući se da li će iko ikada uključiti grejanje u ovom gradu, jer sigurno ima nas kojima bi ove jeseni dobro došlo makar i takvo, centralno grejanje, kad već drugog nema(m)…

Otprilike u to vreme, negde kasno uveče/rano ujutru (zavisno od toga da li vam je čaša do pola puna ili prazna) nastaju pesme Stray Dogga. Dok priča o tome kako i kada piše pesme, na tragu onog pomenutog „E ja se ovako raspričam, ti me slobodno zaustavi“, Dušan na trenutke odluta, priča o magnovenju, porađanju reči i izbacivanju nota i pomalo smotano maše rukama, rizikujući da obori sve što je na stolu. Ali onda se prisabere, iskreno priznaje da se zaneo. I teško da možete da mu zamerite.

11124109_898807936870271_6524276935195076874_o

„U stanu imam tri gitare i na koju god da naiđem, uzmem malo da je prosviram“, kaže, dok mene odmah zanima kako komšije reaguju na to. „Svi su srećni. Akustične su gitare uglavnom, sve je ok. A i tihi smo, melanholični, ljudima je za ručak to taman“, dodaje kroz smeh. „I onda tako sviram, nekad me sama svirka povuče da pravim pesmu. Najčešće prvo napravim muziku, kroz gitaru i njen zvuk. Imam tu želju da nešto ne stoji samo u meni. Ja ne znam da pišem note, ne znam harmonije, ništa od tome ne znam. Jedini način na koji mogu da stvaram jeste da sviram. Kada naiđe trenutak, samo tako idem i po nekoliko stvari snimim. Mada, to se očigledno retko dešava jer sam za tri godine jedva skrpio ceo album. Tada krenem i da pevam, više kroz neku melodiju nego kroz konkretne reči. Kada ustanovim melodiju, onda ostavim i gitaru i izbacim iz sebe taj tekst o nečemu što me tišti ili raduje. Češće tišti, ali dobro.“

Tu dolazimo do jednog veoma bitnog trenutka za bend Stray Dogg – njihove pesme su na engleskom. Nijedna na srpskom. I to je jedna od prvih opaski koje su se mogle čuti dok se bend probijao na domaćoj sceni – zašto oni uopšte pevaju na engleskom, kukali su dežurni kritičari.

„Sve ređe me pitaju da za tu stvar sa engleskim, mada se baš nedavno opet desilo. Ne znam. Nemam problem sa srpskim, nije da ga ne volim. Voleo bih da napravim projekat na srpskom, mislim da će to biti neka druga priča. Ali ništa nisam napisao na srpskom već sedam godina. Kada sam počeo da pišem samo reči, bez muzike, to sam radio samo na srpskom, ali kada krenem da sviram, to onda sve krene na engleskom. Ne znam ni da li bi to bilo bolje ili gore na srpskom. Možda bi bilo zatvorenije. Možda bi bilo lošije. Ili bolje? Nemam predstavu…“

S druge strane, nisu bile retke pohvale koje su se svodile na to da bend zvuči kao da ne dolazi iz Srbije.  Ali, da li je to uopšte pohvala? Kako bi je trebalo shvatiti?

„Ponekad pomislim da mi to smeta, zato što ljudi to govore sa oduševljenjem. Žacne me to. Razumem da je to kompliment, dobra namera, ali mi se ponekad čini da to obezvređuje sve druge što izlazi iz Srbije. A stvari nisu takve, od sporta, preko muzike do drugih genijalnih ljudi. Nemam neko pametno objašnjenje. Ja svaki put ovo isto kažem. I glupo je. To jeste nekakvo objašnjenje, ali nije nikakva filozofija sa nekom težinom. Stvarno je tako kako je. Ne volim to pitanje jer znam da ću dati glup odgovor. Prosto, tako je. Znam samo da nije iz onih razloga koje ljudi često pomisle, da je to zbog toga što pucamo na karijeru vani. Mislim da to nema veze sa jezikom. Ako uspeš na svetskom nivou, približio se se ljudima kroz muziku, kao što to rade sjajni bendovi poput Repetitora. To se radi muzikom, emocijom i energijom. Ne jezikom.“

„Nedavno sam shvatio zašto su bendovi najčešće imali četiri člana. Zato jer su mogli da stanu u jedna kola i možeš da odeš gde hoćeš“, mudro zaključuje Dušan sa eureka-osmehom.

STRAY DOGG NA TOČKOVIMA

12132616_898807406870324_4318407794952604768_o

Jutro nakon našeg razgovora šest članova benda Stray Dogg se u svom kombiju zaputilo ka Podgorici, a potom i u Sarajevo, gde su održali odlične koncerte. Ako je sve bilo kao što je Dušan obećao, kroz ovu avanturu vozio ih je basista benda Ritam nereda.

„Nama je najveći problem što nas je šestoro, što je prilično velik broj za jedan rokenrol bend. Prvo smo krenuli sa dvoje kola, pa smo eto sad nabavili i kombi.  Možda uskoro budemo imali i stalnog vozača“, objašnjava Dukat. To se ipak neće desiti za mini turneju Stray Dogga koju najavljuje, već će se preko Hrvatske i Slovenije do Italije, a možda i dalje, voziti sami.

„Kada smo prve godine krenuli na turneju, bez obzira na to koliko smo se poznavali i družili, odjednom smo postali nerazdvojni na nekoliko dana. Šest ljudi, šest raspoloženja. To znači da ipak moraš da razviješ određeni nivo tolerancije, da bi mogao da funkcionišeš sa svima zajedno. Naučiš da poštuješ drugog. Siguran sam da dosta bendova može tu da poklekne, ako ti ljudi nisu dovoljno bliski ili ako imaju loše odnose pa se prezasite jedni drugih. Mislim da smo mi to uspeli da prevaziđemo i turneje su sada super.“

12189298_898807586870306_5336740628815673900_o

Stray Dogg u kuhinji

Ko najbolje kuva? Pa nismo nešto vrsni kuvari. Imamo četiri muškarca u bendu i manje više neke splačine svi znaju da skuvaju. Dve devojke su malo bolje. Jelena možda zna najbolje da kuva jer je ona odavno došla sama u Beograd, pa je naučila da kuva. Mi koji smo odavde predugo smo bili na majčinoj sisi, tek sada počinjemo da učimo. Ali kada putujemo, to se sve vodi na brzu hranu i eventualno večeru koju dobijemo posle svirke. Na snimanju albuma u Rijeci je bilo malo nategnuto jer smo živeli svi zajedno deset dana, ali sve se svelo na paštete, jaja i sendviče u najboljem slučaju. I pivo! Pivo svi znaju dobro da skuvaju!

Stray Dogg za šankom

Ko najbolje pije? Mislim da je to Relja. Ma sigurno. Naš bubnjar. Pančevac. To je karakteristika tog nezgodnog grada. Dosta dobro ga prati i Vlada. Ja tu malo kaskam za njih dvojicom. Devojke su okej. Marko je možda najumereniji. Ne pije mnogo, a i ne pije često. Dobro je imati jednu pribranu osobu u bendu. Ja i Marko smo vozili te dve turneje, tako da nismo mogli da pijemo, ali su ostali to koristili da naprave zalihe.

S obzirom na to da će se troje vozača smenjivati u jednom vozilu, a imajući u vidu pravilo da se vozač uvek pita za muziku koja se sluša u kolima, zanimalo me je šta će Stray Dogg slušati na točkovima?

„Na ovom sada putu vozi nas basista benda Ritam nereda, pa kapiram da ćemo slušati Ritam nereda. Ili eventualno neke bas deonice Ritma nereda, što je super zabavno. Mi zapravo svi slušamo dosta sličnu muziku. Imamo tu neku čudnu sreću da se svi pronalazimo oko nekolicine bendova koje slušamo zajedno, a koji su žanrovski blizu našeg benda. Džef Bakli, Nil Jang, Džejms Blejk… Kapiram da se to desilo vremenom da smo uticali jedni na druge… S druge strane, svako ima i svoje favorite. Relja bubnjar je došao iz pank miljea, on je i svirao u dvadesetak bendova pre nas. Ali on obožava Baklija i nije nikad čuo da neko tako svira Baklija kao mi. Tako smo se i skapirali. Marko dolazi iz potpuno muzičke porodice, otac i majka su mu profesori na muzičkoj akademiji, baš kao i brat, tako da su oni zatrovani klasikom i džezom. Mada on recimo obožava Smitse. Jelena najviše prati indi rok, sve te aktuelne sajtove, top liste, sluša savremenu muziku. A Ana sluša samo klasičnu muziku. Ponešto tu i tamo što mi slušamo. Mislim da ona valjda od toliko studiranja te muzike ne misli da je išta drugo vredno slušanja. A Vlada je stari roker. Bajaga, Van Gog i tako ta muzika…“

Možda ne bi tako delovalo sa strane, ali upravo su Bajagini hitovi pesme koje bend veoma često peva na probama. Razgovarajući o ljubavnim brodolomima, slomljenim srcima i albumima koji ih leče, kakav je i njihov debi album „Almost“, dolazimo do Dukatovog omiljenog albuma nezostavni „Heartbreaker“ Rajana Adamsa.

„Ako bi morao da izabereš jedan mejnstrim album koji bi Stray Dogg obradio na svoj način, kao što je Rajan Adams uradio sa albumom ’1989’ Tejlor Svift, koji bi to album bio“, pitam.

„Verujem da bismo sigurno obradili neki Bajagin album, pošto ga svi volimo u bendu i često pevamo. Ako bi to bio neki ’guilty pleasure’, to bi definitvno bio Bajaga“, odgovara Dukat, navodeći još i imena Felona iz Hrvatske, benda Bitipatibi…

S druge strane, na pitanje u kojoj bi seriji voleo da čuje muziku Stray Dogga, mora malo da razmisli…

„Hm, da se naša muzika pojavi, na primer, u ’True Detectiv’ seriji, pa to bi baš leglo. Ali mislim da bi nam odgovarao i neki ’Uvod u anatomiju’, to je takva muzika, slična je ovoj našoj, bar ono što sam ja čuo. Za ’Game Of Thrones’ ne verujem baš, iako je svi gledamo. Ne znam kako baš idu ove naše pesme za to odsecanje glava.“

Kao jednu od još  uvek neostvarenih želja  navodi komponovanje muzike za film, dok kao jednu od želja koje će se verovatno i ostvariti kroz koji mesec, navodi povratak u Gan klub, 14. februara, na mesto zločina.

„Hoćemo da izađemo na crtu Željku Samardžiću koji tradicionalno pravi koncerte za 8. mart, da mu pokažemo da ima i nas koji pratimo Dan zaljubljenih. Ove godine se opet otvorio Gan klub u kojem smo svirali prva dva kocnerta, pa bih voleo da se vratimo tamo. Defitnitvno mislim da ćemo svirati i ove godine. Jedne godine sam svirao sam sa gitarom i to je bilo sasvim drugačije. Kad pevam sa bendom, retko komuniciram sa publikom, retko gledam u njih, najčešće žmurim. I najbolje svirke su mi kada uspem da se ubacim u taj kanal. A kada sam bio sam na sceni, onda sam malo više pričao, govorio o pesmama, šalio se.  E ja se inače ovako raspričam, ali ti me slobodno zaustavi.“

Advertisements

One Comment Add yours

  1. Đ. says:

    Mnogo volim tekstove u kojima autor ili autorka baš ovako predstavljaju nečiji rad – kada opisuju dešavanja oko intervjua, svoj utisak o osobi/bendu, ubace i poneki komentar iz života… Nekako je iskreno za razliku od većinskog bljutavila koja čitam na ostatku balkanskog novinarskog weba. Deluje kao lako štivo, a puno toga se kaže kroz šalu. Hvala Mladene Savkoviću. 🙂

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s