Piše: Mladen Savković

Ako je jedna stvar sigurna nakon dugog i više nego zanimljivog razgovora sa mladim rediteljem Momirom Miloševićem, to je da on veoma temeljno proučava svoje greške i nastoji da ih sljedeći put izbjegne. O svom prvom filmu, kratkometražnom „Intenzivnom udarcu u glavu“ (2012), koji je snimio u Beogradu, po završetku studija u Londonu, kaže da „nije prošao najbolje“.

„U njemu sam želeo da pokažem sve što sam naučio. Tek kasnije sam uvideo koliko je to bilo pogubno“, priznaje Momir u razgovoru za Ključaonici. „Posle njega, bilo mi je potrebno mnogo vremena da pripremim podlogu. Imao je on svoju priču, ali…“

Potom su uslijedila još dva, znatno prihvaćenija kratka filma „Mrak“ i „Mrkli mrak“, kao i rad na scenariju za film „Drugi Hristov dolazak“, koji je u jednom trenutku bio obilježen oznakom „Piši propalo“.

„Taj projekat sam pokrenuo još pre neku godinu, mada bolje što se to nije dogodilo“, kaže on. „Gledao sam šta sve ne valja sa tim scenariom, kao i šta je ljude u produkcionom smislu odbijalo i onda sam od svega toga bežao.“

Izbjegavajući ranije načinjene greške, i temeljno razvijajući početnu ideju koja se javila još 2009. godine, Momir je najzad stigao do svog prvog dugometražnog igranog ostvarenja. Premijera filma „Otvorena“ zakazana je za 1. mart u okviru ovogodišnjeg FEST-a.

„Novac za svoje filmove teško pronalazim ovde“, tvrdi mladi reditelj. „Ne pravim filmove koji su uobičajeni, što ne znači da nemaju publiku. Ali ne znam koliko je izvodljivo izdejstvovati neke finansije od države.“

Najveći dio budžeta ovog filma, objašnjava, otišao je na honorare. „To mi je bilo važno. Jer ranije, kod rada na kratkometražnim filmovima uvek postoji nepisano pravilo – svi rade za džabe.“ Tako je film „Mrak“ snimljen sa budžetom od  400 eura, dok je za „Mrkli mrak“ na raspolaganju imao „čak“ 700 evra.

„Kada dođe keširanje na red, producentu nije bitno da li ćete to što nameravate izvesti sa desetak hiljada evra ili deset miliona evra. I jedno i drugo mu je neverovatno i gledaće vas sa nevericom. Prvo jer misli da je nemoguće izvesti nešto sa tim budžetom, a drugo zato što mu je to nezamisliva suma.“

Priča o dvije srednjoškolke, Alisi i Sari, od kojih je jedna spremna da istražuje svoju seksualnost, a druga baš i nije, oivičena je surovom svakodnevicom novobeogradskih blokova i devedesetih godina proteklog vijeka. Ova crno-bijela drama o neudobnosti u sopstvenoj koži karakterističnoj za sve tinejdžere donosi nekoliko neočekivanih obrta, horor elemente i kraj sa talogom gorko-slatkog ukusa.

„To bi bila drama sa elementima horora“, jednostavno zaključuje Momir nakon kraćeg premišljanja o tome kako će plasirati ovaj film srpskoj publici. „Imam takav senzibilitet pa sve da snimam dvoje mladih na proplanku u sred bela dana, neko bi mislio da će nešto strašno da se desi. To mi dođe prirodno. Ali to me ne ograničava. Učim da baratam sa time. Bilo mi je bitno da sve vreme imate utisak da nešto može da krene naopako, ali da ne znate šta je to.“

Nepripadanje društvu, želja da se nekom pripada, istraživanje sebe i svijeta oko sebe, društveni pritisci, pa čak i elementi horora, koji bi trebalo da posluže kao metafora za stravičnost svakodnevice koja pokušava da proguta Saru i Alisu, stali su u devedeset minuta uobličene priče koju je reditelj razvijao godinama unazad.

„Aktivno sam spremao film od proleća 2014, kada sam napisao tretman, imajući na umu ideju da snimim nešto poluimprovizovano, ali sam video da će mi biti jako teško da ubedim ljude da učestvuju u tome. Tako sam seo da radim na scenariju i napisao ga do proleća sledeće godine“, navodi on. Snimanje filma, u kojem glavne uloge igraju Milena Đurović i Jelena Puzić trajalo je nešto manje od dvadeset dana, u avgustu i novembru prošle godine.

Na nekoliko pitanja  – zašto baš priča o dvije djevojke, zašto baš devedesete, zašto baš Novi Beograd i otkuda horor elementi – Milošević odgovara:

„Ne mogu da kažem zašto su mi baš dve devojke bile interesantne, samo mi se ta ideja rodila već na samom početku  i ostao sam joj veran, toj prvoj slici Sare i Alise. Što se Novog Beograda tiče, mislim da to ne znači mnogo ljudima koji ne žive ovde. Ono što mi je bilo važno jeste da zabeležim sivilo, beton, poluindustrijsku zonu, jer sve to ima simboliku zagušljive sredine. Zanimalo me je da vidim šta se dešava nečemu tako nežnom kao što je žensko biće, koje ne pripada svemu tome. Hteo sam da snimim film u kojem neće biti najmodernijih sredstava za komuniciranje, u kojem Alisa i Sara ne mogu da idu na Fejsbuk, da postuju jedna drugoj nešto, da četuju, da šalju sms poruke. Sve je nekako ogoljeno, pa čak i telefon koji postoji u filmu izgleda kao da nije dostupan sve vreme. Ja sam odlučio da ograničim i protagoniste i publiku. Ali mislim da se u filmu to brzo pokupi.“

Iako je izabrao dvije djevojke da ispričaju njegovu priču, Momir tvrdi da ovo ne bi trebalo gledati kao film koji govori o lezbijskom odnosu.

„Nije reč o takvom odnosu. Ovde nije bitno ko je kakve seksualnosti, suština su emocije tih devojaka. Koga god da pitate kako se oseća prema nekom, bez obzira na njegov pol i pol te druge osobe, čućete istu priču. I to je suština. Uostalom, Sara govori o tome šta oseća prema jednoj osobi, ne čitavom ženskom rodu. Mnogo mi je bitnije bilo da ona nema kome da se požali, ne može da ide na Gugl da traži druge priče, da čuje druga iskustva. Ona je zaista sama.“

Konačan sud o filmu donijeće publika i Momir se raduje tome što će svako od njih u svojoj glavi moći da formira nastavak priče i donese svoju ocjenu.

„Mogu da kažem da sam zadovoljan filmom“, ocenjuje on. „Ako postoji kao neka poruka koja je u filmu jasna, to je da ako stvarno nešto osećate tako prirodno i toliko snažno, bolje je da ga ispoljite. Možda vam se odmah ne čini da će izaći na dobro, ali na duže staze to je najbolje rešenje.“

Film „Otvorena“ premijerno će biti prikazan 1. marta od 19 časova u bioskopu Cineplexx Ušće Shopping Center u okviru 44. FEST-a, dok je sledeća projekcija zakazana za 2. mart od 12h u Dvorani Kulturnog centra Beograda.