Golubović: Srbija je zemlja na ivici savremene apokalipse

U razgovoru za Ključaonicu reditelj Srdan Golubović prvi put govori o svom novom filmu „Otac“, o nemoćnoj državi i još nemoćnijem pojedincu, o kulturi i sportu… (Piše: Mladen Savković)

Njegov prvi igrani film „Apsolutnih sto“ (2001) već sada je stekao kultni status u domaćoj kinematografiji. Drugi, pod nazivom „Klopka“ (2007), našao se u trci za Oskara u kategoriji filmova van engleskog govornog područja, dospjevši u pretposlednji krug sa još osam najboljih ostvarenja. „Krugovi“ (2013), treći po redu, imali su svjetsku premijeru na filmskom festivalu Sandens, a evropsku na Berlinalu, osvojivši nagrade oba puta, kao i na brojnim festivalima širom svijeta koji su potom uslijedili.

Zbog toga ne čudi što je Filmski centar Srbije odlučio da finansijski pomogne novi film Srdana Golubovića sa 30.000.000 dinara, navodeći kako „prethodni filmovi i već profilisana autorska poetika reditelja predstavljaju snažnu garanciju da će ovo biti film koji će se naći u programima najznačajnijih svetskih festivala“.

Rezultati konkursa Filmskog centra Srbije za sufinansiranje proizvodnje domaćih dugometražnih igranih i dokumentarnih filmova otkrili su nam da Nikola Ležaić nakon ubjedljivog prvenca „Tilva Roš“ sprema još ambiciozniji film „Religija noćnih šetnji“ o odrastanju unutar porodice jugoslovenskih radnika u Iranu početkom osamdesetih godina. Vuk Ršumović piše scenario za film Dragana Bjelogrlića o prvom presađivanju koštane srži izvedenom u Francuskoj na ljudima ozračenim nakon incidenta u institutu „Vinča“. Ekipa filma „Mali Budo“ uskoro ponovo kreće u osvajanje bioskopa sa komedijom „Jesen samuraja“, Goran Gajić sprema za našu kinematografiju nesvakidašnji film o televizijskoj seriji, dok Mladen Đorđević priprema novi film „Ilijin povratak“.

A Golubović? On vas poziva da provirite kroz Ključaonicu i prvi put za medije govori o svom novom filmu „Otac“.

Dokle se stiglo sa radom na filmu „Otac“? Da li je još uvijek sve u fazi priprema…

Čak ni to. Ovo je tek početna faza. Sa Ognjenom Sviličićem i uz pomoć Srđana Koljevića napisao sam scenario koji smo završili početkom ove godine. Konkurisali smo na domaćem fondu, dobili smo sredstva i sada kreće faza ulaska u pripreme. Već sada gledam lokacije i počinjem da tražim glumce, pripremam se za snimanje koje bi trebalo da se desi na proleće sledeće godine.

Srdan Golubović - naslovna
Foto: Mladen Savković

O čemu govori „Otac“?

„Otac“ je film koji je inspirisan istinitim događajima. Govori o radniku koji je izgubio posao i kome zbog siromaštva oduzimaju decu. Pokušavajući da ih vrati on nailazi na surovu birokratiju i korupciju i shvata da kao jedan mali čovek, pojedinac u okviru ovoga sistema, ne može ništa da uradi. Iz protesta, bunta i otpora, kreće peške iz svog malog mesta na jugu Srbije za Beograd, u ministarstvo, da dokaže da može na svoj način, gandijevski i nenasilno, da se izbori za pravdu.

Kako je tekao rad na pisanju scenarija? Kako si pronašao priču?

Kao i većina priča koje sam radio u poslednje vreme i ova je do mene došla preko medija. Potom sam upoznao tog čoveka, kom se desila slična priča, koji je prošao kroz slične okolnosti. Družeći se sa njim shvatio sam šta želim da napravim. Život je fantastičan i daje ti nešto što je aktuelno i zanimljivo, ali film mora da pronađe nešto drugo, nešto što je pitanje poetike, estetike i ideje. Smeštanje pojedinca u film jeste pitanje smeštanja u neki životni, ljudski i autorski stav koji reditelj želi da ispriča. Zbog toga takve priče meni služe samo kao polazište oko kojeg dalje pričam svoju priču.

Zar ima ikakve šanse da uspije u tome? Čini se da poslednjih godina većina priča koje se bave borbom pojedinca protiv sistema ne dovode do srećnog kraja…

Ovo nije film koji se samo bavi kritikom društva, to je samo jedan od slojeva filma. „Otac“ se bavi time kako jedan potpuni gubitnik, obespravljeni čovek koji je simbol ovog vremena, kroz svoje mitološko putovanje postaje heroj. Njegovo putovanje je priča o čoveku koji je izgubio sve i jedino što ne sme da izgubi jesu sopstvena deca. To je film o ljubavi koja ga vuče i gura da postane nepobediv. Tako da, s jedne strane, to jeste kafkijanska priča ili priča o modernom Sizifu koji na kraju uspeva, makar sam sa sobom, da taj kamen prebaci preko.

Slučaj koji prati film smješten je na jugu Srbije. Na koji način na glavnog junaka utiče velika razlika koja postoji između ostatka Srbije i Beograda kao prestonice?

Ovo je film putovanja. Road movie. Kao neki „Paris, Texas“ u Srbiji 2016. godine, o čoveku koji iz jednog ogromnog siromaštva kreće ka prestonici u kojoj nikada u životu nije bio i za koju misli da su to svetla koja sijaju nekim lepšim sjajem. Za mene je to putovanje kroz jednu devastiranu zemlju, kroz lepu zemlju koja je sebe dovela na ivicu toga da je zemlja savremene apokalipse. Prizori kroz koje on prolazi, ti prizori zapuštenih fabrika i ljudi koji pokušavaju mu pomognu koliko mogu, kao i odnos koji pronalazi sa prirodom i životinjama koje postaju njegovi glavni saveznici, čine da on postane sasvim drugi čovek. Zanimalo me je da napravim lepezu toga šta Srbija jeste, koliko je naša percepcija Srbije iz Beograda pogrešna. Čim se odmaknemo iz Beograda, pa čak i do Mladenovca koji je trideset pet kilometara udaljen od centra Beograda, suočavamo se sa jednom drugom Srbijom koju vrlo malo poznajemo. Ali, kažem, u filmu je sve u ulozi poetskog, pa i taj socijalni aspekt filma, kao i ovaj kafkijanski, samo su otežavajuće okolnosti za junaka koji bije svoju intimnu bitku.

U svom obrazloženju za dodjelu sredstava filmu „Otac“, Filmski centar Srbije navodi kako je glavni junak tvog filma „verovatno najbolje napisani filmski junak u našoj savremenoj kinematografiji“. Koji je, prema tvom mišljenju najbolje napisani filmski junak kod nas?

Setio sam se filma „Zaseda Živojina Pavlovića. Moralno pitanje, dilema koju ima glavni lik, jedna je od uzbudljivijih stvari kojih se sećam iz istorije jugoslovenskog filma. Recimo da je to nešto sa čime bih mogao da poistovetim junake kojima se ja bavim, koji su stalno u rascepu moralnih dilema, u stalnom postavljanju pitanja koja su etičke prirode. Ako je, s druge strane, u pitanju junak iz savremenog svetskog filma koji je na mene ostavio utisak, onda je to glavni junak u filmu „Zimski san“ koji je režirao Nuri Bilge Džejlan. U njemu su sabrane razne osobine, dileme i strahovi koje jedan savremeni čovek može da ima.

Kada smo razgovarali uoči premijere filma „Krugovi“, Srdan je tvrdio da je to njegov poslednji film u kojem govori o ratu. Ovoga puta okrenuo se drugim temama, što su u scenariju prepoznali, ali i posebno istakli članovi komisije Filmskog centra Srbije.

„Ono što je meni bilo zanimljivo u ovom njihovom objašnjenju jeste konstatacija da je ovo priča o radniku u zemlji u kojoj radnici više ne postoje. Mislim da je zadatak umetnosti da svaku priču tretira kroz intimni doživljaj, ali je socijalni faktor nešto što je veoma važno i što je posebno u ovom filmu, ali i u ovom vremenu u kojem živimo. Pitanje razorenih društava i privreda, jednog novog kapitalizma koji se pred nama dešava, a koji ranije nismo poznavali, nije samo problem u Srbiji, već u celom svetu. To je posebno pitanje sredine u kojoj se, kao što smo videli, dešavaju slučajevi poput slučaja fabrike Jura u Vranju i svih onih drugih za koje nikada nećemo čuti. Država je ta koja po svaku cenu pokušava da proda sve što može, pa čak i da plati onima koji pokušavaju nešto da kupe. Ovde je reč o državama koje više nemaju nikakvo vlasništvo nad svojom teritorijom i pojedincima koji nemaju državu koja može da ih zaštiti. Čini mi se da je to fenomen savremenog kapitalizma u kojem je od jedne divne ideje otvorenih granica i potpune slobode svakog pojedinca došlo do toga da imamo pojedinca kog niko ne može da zaštiti od korporativnog kapitalizma koji očigledno vlada većinom planete.“

Ljudima koji se bave kulturom u Srbiji borba sa surovom birokratijom svakako nije nepoznanica. Tvoj film je ove godine dobio finansije na konkursu Ministarstva kulture i inforisanja, ali zanimljivo je da početkom 2013. godine, baš u trenutku kada su „Krugovi“ osvojili nagradu na Sandensu i Berlinalu, država za domaći film nije htjela da izdvoji dinar. Kako izgleda bitka za finansije i podršku u Srbiji?

Film je skupa umetnost. U prethodne dve godine smo, prvi put da ja pamtim, imali potpuno saglasje svih ljudi koji se bave filmom, od strukovnih udruženja, preko udruženja producenata, reditelja, glumaca… Svi smo bili vrlo jedinstveni i nastupili sa apelom da nam se ne desi opet „nula dinara“. Moram da kažem, suprotno apsolutnoj većini ljudi koji se bave kulturom ovde, da je nama veoma pomogao ministar Ivan Tasovac i da je on razumeo našu potrebu. Razumeo je činjenicu da je film jedna od stvari koje najbolje prezentuju Srbiju u svetu i da su efekti koje film čini u pozitivnom smislu za kulturu možda najdirektniji. Kao što sada malo šta toliko dobro govori o Rumuniji poput novog rumunskog filma… Film zaista ima tu brzinu da dopre u sve pore medija i ima tu snagu da popravlja sliku o nekom društvu. Ministar Tasovac je to razumeo i on je pomogao da ove godine postoji najveći budžet za domaći film, pet miliona evra. To je i dalje manje recimo od Hrvatske ili Makedonije, ali je pomak.

Prilično je rijetko čuti pohvale na račun rada ministra Tasovca…

Ne govorim o njegovom delovanju uopšte, već samo o ovoj konkretnoj stvari koju je uradio za film. Ta stvar je apsolutno pozitivna i za nas važna. Međutim, ovde ne postoji niti je ikada postojala kulturna politika. Tek kada neko bude napravio kulturnu politiku mogli bismo da govorimo o bilo kakvom saglasju različitih umetničkih delatnosti. To ne postoji. Nijedan ministar to do sada nije uradio, nijedan savet za kulturu ili čiji je to već posao nije u tome uspeo. Otkada se bavim ovim poslom, bilo kakve obrise kulturne politike nismo imali, makar kada je reč o savremenoj umetnosti.

Kako ti se čini stanje u kulturi u Srbiji? Da li imaš pesimističan pogled na svijet ili naginješ optimizmu?

Mislim da stanje kulture u Srbiji ima dva aspekta. Jedan aspekt je taj da kultura deli sudbinu ostalih stvari u jednoj siromašnoj i razorenoj zemlji u kojoj se, prema meni, ne vidi mogućnost da će nam biti bolje. Sa druge strane, kultura je u svakoj sredini, posebno ovim kao što smo mi, malo zaboravljenim sredinama, na zapećku svih dešavanja. Uz sve to, mi delimo ministarstvo sa ministarstvom informisanja, a znamo koliko je za političare i one koji utiču na bilo kakve odluke, značajna kultura, a koliko informisanje. Informisanje im je naravno od prvog značaja, jer je to njihovo oružje u kampanjama koje ovde traju neprekidno. Mi smo tu neko slepo crveo koje se šlepa uz ministarstvo koje je njima važno.

A mesto kulture je loše. Čak mislim da ova sredina nikada nije ni definisala to da je kultura osnova njenog identiteta. Štaviše, došlo je do jednog, prema meni velikog licemerja, da je sport važniji od kulture i da nas sport prezentuje u svetu pre nego kultura. Sport nas prezentuje brže, ali sport nije nešto što govori o duhovnom bogatstvu jedne nacije, već govori u najboljem slučaju o spretnosti, veštini i nečemu što nije iz korpusa duhovnih vrednosti. To je jedna velika zabluda koja se u ovom društvu razvija, to da su sport i kultura isto ili čak da nas sport više predstavlja. To su strašno opasne stvari jer one upravo idu u pravcu gušenja duhovnosti jednog naroda i jedne potrebe da se narod ne edukuje na bilo koji način.

Uprkos svemu tome umjetnici iz Srbije postižu velike uspjehe, iako se njima ne posvećuje toliko prostor kao sportistima. Primjera radi, tvoj film „Krugovi“ bio je prvi iz regiona koji je svetsku premijeru imao na festivalu Sandens 2013. godine, da bi se potom tamo predstavili i domaći filmovi „Neposlušni“ (2014) i „Dobra žena“ (2016). Koliko su svetski festivali važna stanica za naše umjetnike?

Kada živiš u jednoj maloj zemlji koja nema razvijeno tržište, onda je to prisustvo na festivalima veoma važno za život filma van ove zemlje. Reputacija tih festivala i nagrade mogu ti omogućiti sredstva za -sledeći film, a to u stvari znači da se baviš svojim poslom. Ovde postoji jedna populistička zabluda ljudi koji govore: „Zašto vi kao u Americi ili nekim drugim velikim zemljama ne uzmete kredite da snimate filmove, pa od će uspeh na tržištu pokazati koliko je film vitalan i šta ćete dalje da radite. U svim evropskim zemljama koje su manje, u kojima ne postoji razvijeno tržište, kao što je sa nama slučaj, država podržava umetnost i kulturu. Problem ove sredine je u tome što su uspesi u Srbiji uglavnom individualni. Da se vratimo na sport, od Novaka Đokovića pa nadalje, retko koji uspeh ovde jeste proizvod jednog sistema i sistemskog ulaganja u nekoga ili određeni projekat.

Poslednjih godina u Srbiji sve se više govori o ulozi filma u obrazovnom sistemu. Kakvo je tvoje mišljenje? Da li bi mogao da izdvojiš nekoliko filmova iz naše kinematografije o kojim bi trebalo da se raspravlja i na školskim časovima?

Mislim da je ta stvar veoma važna. Važno je da se pokrene to filmsko nasleđe koje je bogato. Izdvojio bih, na primer, filmove Saše Petrovića, kao što su „Skupljači perja“ ili Živojina Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“, „Zaseda“ i „Buđenje pacova“ ili pak Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“… Mislim da su to u umetničkom smislu najviši dometi tog vremena i više od toga. Velika je šteta da se deca kroz obrazovni sistem ne upoznaju sa tim, već se kasnije možda sami upoznaju sa ovakvim filmovima. Mislim da su „Skupljači perja“ po svom filmskom značaju pandan romanu „Na Drini ćuprija“, kada je literatura u pitanju. Važno je da se deci u školskom sistemu pruži prilika da to upoznaju. Danas ima toliko sadržaja koje mladi u svoje slobodno vreme mogu da koriste, ali obaveza škole je da ih usmerava.

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s