U potrazi za M. Rosandić

Piše: Mladen Savković

M. Rosandić. Čiji je to potpis? Ko bi to mogao da bude? To je prošlo kroz glavu Mileni Marjanović prije nekoliko godina, dok je pripremala fotografski dio izložbe Slikari / Ratnici / Svedoci – Slikarstvo i fotografija u Srbiji 1914-1918. Sakupljajući biografije fotografa kojima je dio izložbe posvećen, istražujući njihove portrete, naišla je na fotografiju Stanislava Krakova koja se po mnogo čemu razlikovala od ostalih koje je pronašla iz tog perioda.

„Uglavnom sam nailazila na portrete snimane na ratištu, na otvorenom, a ovo je bila prva studijska fotografija koju sam našla. Uz to je imala i neki, za mene čudan potpis. Šta tu piše? Ko je to M. Rosandić“, priča Marjanović. „Tako sam došla do podatka da je to Mara Rosandić, fotografkinja, ali nisam znala ništa o njoj. Vidite, ja se kao istoričarka umetnosti bavim fotografijom kao užom specijalnošću i nisam znala ko je Marija Mara Rosandić, naša prva školovana fotografkinja. Zato sam ušla u celu ovu priču da bih saznala ko je ona.“

Razgovor sa Milenom Marjanović vodimo u galeriji ARTGET Kulturnog centra Beograda, u kojoj radi kao umjetnička direktorka. Pričamo koju godinu nakon njenog otkrića, a svega nekoliko dana nakon otvaranja izložbe Marija Mara Rosandić, prva dama srpske fotografije. Od 14. februara pa sve do 7. marta posjetiteljke i posjetioci Kulturnog centra Beograda mogu da vide neke od radova naše prve školovane fotografkinje, koje je kao rezultat autorskog istraživačkog projekta odabrala Marjanović, sarađujući sa nizom muzeja, galerija i privatnih kolekcionara.

Sa otvaranja izložbe u galeriji ARTGET
(Foto: Sofija Nedeljković / KCB)

„Marija Bogdanović, udata Rosandić, poticala je iz veoma bogate trgovačke porodice iz Rume“, otkriva mi autorka izložbe. „Njen otac Jovan posedovao je mnogo zemlje, imao je sedmoro dece i Mara je bila jedno od njih. Htela je da ide u Minhen na studije umetnosti, kao i mnogi naši tadašnji umetnici. Međutim, otac je u jednom momentu bio pred bankrotstvom, a fotografija je tada bila u trendu i ona je u Minhenu upisala baš fotografiju i završila je za dve godine. Sama kaže u jednom intervjuu da je upisala fotografiju zato što joj je omogućavala da brzo počne da privređuje, jer je trebalo pomagati braću i sestre, porodica više nije bila u situaciji da ih sve finansira.“

U Minhenu se Marija kretala u krugu ljudi iz cijele Jugoslavije, da bi po završetku studija odlučila da se vrati u zemlju, birajući Zagreb ispred rodne Rume ili Beograda. Tu je, zahvaljujući kontaktima sa drugim umjetnicima, za koje je u međuvremenu radila i sa kojima je sarađivala, uspjela da otvori prvi fotografski atelje. Zapravo, svoj atelje tada joj je ustupio slikar Vlaho Bukovac, koji se vraća u rodni Cavtat.

Portret Tome Rosandića © Biblioteka Srpske akademije nauka i umetnosti, Beograd

„Još se u Minhenu družila sa brojnim značajnim ličnostima. Među njima su se isticali i vajari Ivan Meštrović i Toma Rosandić, ali je tek u Zagrebu pukla ljubav između Tome i nje. On je već bio na glasu kao dobar vajar. Posle nekog vremena, odlučuju da se presele u Beč“, nastavlja Marjanović, smještajući priču u godine uoči Prvog svjetskog rata. Vjenčali su se 1912. godine, da bi ih ubrzo potom u austrijskoj prestonici zatekla rastuća neprijateljska atmosfera prema ljudima sa našeg područja. Tako njih dvoje napuštaju Beč i sele se u Beograd, gdje se smiještaju u stan iznad i danas poznate kafane ?, preko puta Saborne crkve. Tu počinje Marijin beogradski život, koji će se nastavljati kroz nekoliko lokacija u gradu, od jedne fotografske radnje do druge, od stanova u srcu grada do selidbe na Senjak u Tominu i njenu kuću, preko Novog groblja, buvljaka na kojima i danas mogu da se nađu njene fotografije pa sve do galerije ARTGET u koju su neke od njih i završile.

Od ateljea preko buvljaka do galerije

Koliko god to filmski može nekom da zazvuči, dio fotografija koje su izložene ovom prilikom zaista su pronašli marljivi kolekcionari, među kojima Marjanović ističe Miroslava Aleksandrića i Miloša Jurića. Upravo joj je Jurić, nakon što je pogledao izložbu, javio kako vjeruje da ima još tridesetak Marijinih fotografija!

„On nije znao da su te fotografije njenih ruku delo, već je čitajući moj katalog i poredeći fotografije koje su izložene, ustanovio da bi i te fotografije koje ima mogle da budu Marijine. Ovih dana smo se našli da da uporedimo materijale i vidimo šta od toga jesu njeni radovi, a šta ne.“

Kako Milena navodi, nakon smrti Tome i Marije, veliki dio njenih fotografija „nestao je na volšeban način“, iako je kuća u kojoj su živjeli na Senjaku, prema njihovoj želji, posle smrti postala muzej. Kada je otvoren 1963. godine, Muzej Tome Rosandića bio je prvi memorijalni muzej u zemlji. Danas je dio Muzeja grada Beograda i zatvoren je već godinama. Zbog renoviranja, naravno.

„Pošto u toj kući niko ne živi i u nju niko ne ulazi, ne znam u kakvom je stanju. Nije bila pristupačna ni za mene kao istraživača. Ja sam u jednom starom katalogu našla da postoje Marijini portreti, na primer Jaše Prodanovića, u okviru Muzeja grada Beograda. Međutim, te fotografije nisu mi date, nisu mogle biti pronađene. Muzej grada je u vrlo teško situaciji i ne znam šta se desilo sa tim fotografijama“, dodaje autorka izložbe.

Savremeni prikaz Mare Rosandić i Zore Petrović, dio projekta Hrabre žene putuju kroz vreme Čarne Manojlović i Aleksandre Jovanić

Zdanje na Senjaku Toma i Marija podigli su od novca koje je čuveni vajar zaradio kada je dvadesetih godina prošlog vijeka dobio narudžbinu za mauzolej Frane Petrinovića na Braču. Njihov beogradski dom uskoro postaje mjesto na kojem se okuplja kulturna zajednica. Dolazili su tu Miloš Crnjanski, Branislav Nušić, Žanka Stokić, pomenuti Stanislav Krakov, Milan Kašanin, Tin Ujević, Zora Petrović, Milo Milunović, Moše Pijade… Prva komšinica bila im je Isidora Sekulić koja je više voljela da dolazi njima u goste, nego da ih prima u svoj dom, dok su pak Toma i Marija rado odlazili kod ljekara Đurice Đorđevića, jednog od osnivača Medicinskog fakulteta i njegove supruge Kriste, bliske saradnice Narodnooslobodilačkog pokreta i Komunističke partije Jugoslavije.

„U tom muzeju bi i danas trebalo da se nalaze mnoge Tomine skulpture, Marine tapiserije, njene draperije i ulja. Jedno vreme, kad su tokom Drugog svetskog rata živeli u Parizu odakle su pomagali našu vojsku i slali pomoć, ona je išla na kurseve slikanja i tapiserije, tako da se i time bavila“, navodi Milena. „Celu kuću su zaista svojeručno opremili. Toma je čak i kvake pravio, pravio je albume za njene fotografije sa posebnim, metalnim ručkama, trpezarijski sto, poslužavnike, svećnjake… Sve su to poklonili Beogradu i taj Beograd umesto da odvoji neki novac da muzej ponovo zaživi, ostavio je to tako.“

Bez fotošopiranja, molim

Izložba u Kulturnom centru Beograda sačinjena je kako iz portretskih fotografija koje je Marija Rosandić radila tokom svoje dugogodišnje karijere, tako i od fotografija skulptura njenog supruga. Nije rijedak slučaj čuti kako je njen fotografski rad neraskidivno vezan i u sijenci onoga što je radio njen suprug. Međutim, autorka izložbe smatra kako njeno stvaralaštvo bez problema može da stoji zasebno.

Sa otvaranja izložbe u galeriji ARTGET
(Foto: Sofija Nedeljković / KCB)

„Izložila sam dva segmenta njenog opusa, portretnu fotografiju i fotografije skulptura njenog muža, jer se ona i time bavila. I to nije ništa ispod časti“, govori autorka izložbe.  „Zaključila sam da je Marija Rosandić bila vrlo mudra žena. Ne samo školovana, obrazovana žena iz bogate kuće koja je putovala i udala se za umetnika koji je već tada bio na glasu. Kako da vam kažem, ona je znala da za ženu u Srbiji, za njen proboj kroz život i pravljenje karijere, u to je vreme bila olakšavajuća okolnost to da je udata, da ima muža i svoj dom. A meni se čini da je i dalje tako. Nije njoj trebala intelektualna i finansijska zaštita, ali joj je tada bilo potrebno da ima svog partnera u javnosti. I ona je to našla. Znala je da je to neophodno ako bi želela nešto da napravi, pogotovo sa fotografijom koja u tadašnjoj javnosti nije bila tretirana kao umetničko delo. Slika jeste. Skulptura jeste. Ali fotografija tada nije bila tako tretirana. Pa čak ni danas nije.“

Kada je o fotografskom rukopisu riječ, Marjanović ističe kako se u radovima prve srpske školovane fotografkinje zaista vidjelo to da je njen rad plod kako izvjesnog obrazovanja, tako i talenta.

„Što se portreta tiče, Marija je u to vreme bila vrlo vešta“, navodi ona. „Ljudi su u to vreme voleli da se uparade i da se fotografišu. I to cele porodice, mladenci, deca. Međutim, niko nije voleo da vidi bore na licu. Onda su u tim našim foto-radnjama na vrlo klasičan način, četkicama, popravljali fotografije. Mara, koja je bila školovana tamo napolju, bila je šokirana tim pristupom i apsolutno nije retuširala fotografije. To je smatrala amaterizmom. Ali je nameštala svetla tako da ostave veran izraz osobe, ali da se ne vide previše te bore. Na njenim fotografijama zaista se lepo vide karakteri tih osoba.“

Talenat i vještina vidljivi su i na fotografijama skulptura Tome Rosandića, koje zauzimaju poseban dio izložbe. Zahvaljujući njima od zaborava su sačuvana mnoga Rosandićeva djela, iako su tokom tokom vremena uništena, ponajviše u ratnim godinama.

„Umela je da namesti svetlo za slikanje skulpture, a to je veoma teško. Ona je to umela i to se vidi na ovim fotografijama koje je napravila za jedan katalog, za koji je tekst pisao Tin Ujević. Radila je i skulpture svoga muža. Mogla je samo da se bavi fotografijom u ateljeu, ali je mnogo volela njegove skulpture i posvećivala se njihovom fotografisanju.“

Nj. V. Kraljica sa prestolonaslednikom © Kolekcija Miroslava Aleksandrića

Među fotografijama se nalaze i dva portreta kraljice Marije iz kolekcije Miroslava Aleksandrića. U pitanju su intimni portreti kraljice sa prestolonasljednikom, koji su bili štampani kao razglednice i kao takvi bili veoma popularni kod šire javnosti.

„Kod koga će kraljica da ide da se fotografiše, ako ne kod jedne žene. Bio je veliki problem u Srbiji u to vreme da u fotografsku radnju uđe žena i ostane tamo pola sata. Tada se slikalo jako sporo jer taj proces nije bio jednostavan. Moralo je da se miruje da bi snimak bio bistar, a to je trajalo. A u Srbiji, u to vreme, žena nije smela ni da stane sama sa muškarcem da priča. To je bilo vreme vrlo strogih nazora. Mogla je porodica da ode da se namesti da se slika, ali da ide devojka tamo da sedi, stoji ili – ne daj bože – da leži, to ne ide. Ne kažem da kraljica nije mogla drugačije, ali ona je odabrala da je Mara fotografiše.“

Šjora Mare

I mimo svog ateljea Marija Mara Rosandić bila je nesvakidašnja pojava. Uglavnom je šila svoje haljine, koje su po pravilu bile duge i najčešće crne. Suprug ju je od milošte zvao šjora Mare, pa su mnogi mislili da je ona zapravo Dalmatinka, a ne Sremica iz Rume. 

Prema jednom od podataka, navodi Marjanović pozivajući se na doktorsku disertaciju njene koleginice Milje M. Stijović o Muzeju Tome Rosandića, vajar se navodno tokom studija u Minhenu zarazio sifilisom.

„Što u to vreme nije bilo neuobičajeno“, dodaje ona. „Kada je on studirao nije mogla čestita žena da pozira za momka, nego su to radile prostitutke. I Toma je silom prilika imao takve modele i ko zna da li se nešto desilo. On je poživeo dovoljno dugo jer je već bio otkriven penicilin. Lečio se. Mara je pazila na njegovo zdravlje. Činjenica je da dece nisu imali, ali je ona imala silnu rodbinu sa strane Bogdanovića. Znam da su školovali izvesnu Smiljku, ćerku Marinog brata, koja je završila istoriju umetnosti i bila galeristkinja u Njujorku.“

Ilustracija Marije Rosandić u knjizi Kakva ženska, autorki Sonje Bajić i Jelene Mitrović (Kreativni centar, 2018)

Preminula je rano, u pedeset četvrtoj godini, od raka dojke. Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, a na njenom grobu nalazi se skulptura harfiste koju je izradio Toma Rosandić. On je smrt dočekao u invalidskim kolicima, u Splitu, gdje ga je porodica odvela, iako je, navodno, žalio za Beogradom.

„Nije Split doživljavao kao svoj grad. Ostao je tamo zato što je rodbina tako htela i on je tamo sahranjen. Pretpostavljam da je on želeo da bude sahranjen u Beogradu, jer što bi kupovao grobnicu ako nije želeo da bude sahranjen pored svoje žene. Bogdanovići su imali dovoljno grobnica da Maru sahrane na drugom mestu, u Rumi, a čula sam da su imali i grobnicu ovde u Beogradu. Ali eto, nažalost, u smrti su razdvojeni.“

Iako je okupljao neke od najznačajnijih imena domaće kulturne javnosti, njihov dom na Senjaku već godinama je zatvoren. Oznaka na kapiji ukazuje na to da je oronulo zdanje Muzej Tome Rosandića i, ukoliko se ikada otvori nakon višegodišnjeg „renoviranja“, bila bi to prava prilika da se uz njegovo ime doda i Marijino.

„Ne znam da li u okviru njihove zaostavštine postoji nekakva pravna obaveza po tom pitanju, ali svakako, u tom se muzeju nalaze i Marine stvari“, kaže na to Marjanović, koja u tekstu štampanom u pratećem katalogu izložbe apeluje „da se legat Tome Rosandića što pre otvori za javnost, a u njemu istaknuto mesto ustupi njegovoj požrtvovanoj šjora Mare – prvoj srpskoj školovanoj umetničkoj fotografkinji“.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s