Otključavanje: Ana Vučković

Piše: Mladen Savković / Foto: Uroš Arsić

Bilo je više nego dovoljno razloga zbog kojih nije trebalo da uradim intervju sa spisateljicom Anom Vučković. Kao prvi razlog, na primjer, moglo bi da stoji to što se poslednjih nedjelja pojavilo nekoliko odličnih intervjua sa njom. Otkako se prošlog mjeseca njen roman Yugoslav (Partizanska knjiga, 2019) našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, interesovanje za Anu i njen roman naglo je poraslo. Iz niza brojnih tekstova, recimo, izdvojiću odličan intervju sa njom objavljen u Danasu. (Divno je ponovo čitati tekstove Marije Krtinić!) Zatim je tu i zanimljiv podkast Bašta Fest-a, u kojem je Ana nedavno bila gošća, a roman Yugoslav bio je jedna od tema najnovijeg izdanja podkasta Zadovoljstvo u tekstu. Razlog broj dva mogao bi da se krije u tome što Anu lično poznajem već neko vrijeme, svojevremeno je čak ona intervjuisala mene za potrebe emisije „Filmorama“ koja se emituje na Radio Beogradu 2, a generalno izbjegavam da intervjuišem na ovaj način prijateljice i prijatelje. (Fejsbuk prijateljstvo bi trebalo da se računa kao dovoljan drugarski dokaz, zar ne?) I kao treće, a možda i najvažnije, razlog zašto nije trebalo da uradim intervju sa Anom leži na jednoj polici gdje čuvam stotinak raznoraznih brojeva pokojnog časopisa Huper, koji sam religiozno čitao i kupovao svakog drugog utorka, a za koji je tekstove između ostalih pisala upravo Ana. (Očigledno su bili dovoljno dobri da upamtim njeno ime i to joj stidljivo priznam prilikom jednog od prvih susreta, ne vjerujući da razgovaram sa nekim ko je pisao za Huper, ok, smiri se Mladene, sve je u redu.)

Dakle, zbilja je bilo nekoliko  dobrih razloga zbog kojih ovaj intervju nije trebalo da se desi. Ali kao što to kod mene obično biva, sve ono što sam uradio iako sam mislio da nikako nije trebalo, (khm, izuzev nekoliko poruka poslatih ne baš pravim osobama u sasvim pogrešno vrijeme) ispalo je dobro. Štaviše, rekao bih da je ispalo više nego dobro, jer mi se čini da je posle jednočasovnog razgovora, kolačića sa čokoladom i limunade, Ana prestala da se bori sa malom glavoboljom sa kojom je došla u Topolsku 18, gdje smo se sreli jednog nedjeljnog popodneva.  Bilo je prilično toplo, kakva je skoro pa cijela ova beogradska zima, pa smo se odlučili za razgovor u dvorištu, da uhvatimo još malo sunca, šta nam teško.

Sport, ideologija i nagrade

Kao što bi već trebalo da ti je jasno, Ana uspješno žonglira spisateljsku i novinarsku karijeru, pa ni ne čudi što smo na početku razgovora zbijali šale na račun novinarskih tehničkih muka.

„Ono što nam niko nikada nije rekao tokom četiri godine studija novinarstva jeste jedna sasvim obična stvar“, žalim joj se. „Kako podmetnuti sagovorniku diktafon? Trebalo bi da naznačiš kada snimanje počinje, ali se ljudi često uplaše kada izvadiš diktafon ili ih upozoriš – snima se! Pa nije to baš kamera…“

„Jeste, tačno, mada ja moram da pazim na još jednu mudrost“, nadovezuje se ona uskačući sa svojim radijskim problemima. „Važno je ne ispričati se sa sagovornikom pre razgovora! Meni se dešavalo da sam postavila pitanje, a onda mi gost kaže – pa rekao sam ti to malopre. Ma jesi meni, čoveče, ali nisi slušaocima.“

U redu, shvatio sam signal. Ćaskanje o Topolskoj 18 i seriji „Srećni ljudi“, bel padžet pejdžerima i nekim drugim stvarima ostavljamo za kasnije i krećemo odmah sa zvaničnim dijelom intervjua koji otvaramo NIN-ovom nagradom. Ovaj intervju objavljen je na dan dodjele Oskara, filmskih nagrada koje Ana iz godine u godinu prati, žaleći što se možda ista pompa, glamur, iščekivanje i druženje ne organizuje i uoči dodjele NIN-ove nagrade.

„Još pre deset, petnaest godina šalila sam se sa prijateljima da jedva čekam da dobijem tako neku nagradu, samo da bih mogla da stavim neke gigantske minđuše i lokne i izgledam najbolje ikada“, prisjeća se, „ali tako možeš da izgledaš kad god poželiš i za neku drugu prigodu. Ranije sam sa prijateljima gledala zajedno dodelu Oskara. Ne postoji ta tradicija da, na primer, svi zajedno čekamo proglašenje dobitnika NIN-ove nagrade. Nisam ni znala kako izgledaju dodela i proglašenje. Mislila sam da laureatu to jave dan ranije, da bi se pojavio tamo, ali zapravo oni kažu svima koji su u top pet da budu u blizini, ove godine je proglašenje bilo u hotelu Moskva, za slučaj da dobiju nagradu da se brzo pojave tamo i obrate novinarima.“

Ovo pomalo iznenađuje, ako se uzme u obzir činjenica da se ime Ane Vučković već drugi put nalazi u užem izboru za vjerovatno najprestižnije književno priznanje u Srbiji. Naime, još 2003. njen debitantski roman Epoha lipsa juče, koji je napisala sa svega sedamnaest godina, bio je u užem izboru za pomenutu nagradu. Pravila igre u međuvremenu su se promijenila, a promijenila se i sama Ana.

„Kada sam  bila tinejdžerka, nisam bila napeta jer sam bila tinejdžerka pa su me zanimale neke druge stvari, iako je to bilo iznenađenje za mene. Sve se desilo nekako munjevito nakon što je knjiga izašla, ubrzo se našla u izboru za NIN-ovu nagradu“, priča, dodajući kako ni ove godine nije bilo mnogo nervoze, bar ne kada je ona u pitanju. „Dok smo čekali rezultate, sedela sam sa urednicima iz Partizanske knjige i nekih drugih izdavačkih kuća. Bili smo na kafi i čekali da mi možda zazvoni telefon. Tu smo se šalili, kao, zazvoniće telefon, reći ću halo ko je. Tada mi je jedna urednica iz Geopoetike rekla – ali svi smo napetiji od tebe, kako si tako mirna?“

Možda je za sve „kriva“ Anina pomirljivost sa kritikom, ocjenjivanjem, žirijima. Priznaje mi da ne bi voljela da bude u nekom žiriju, zaključujući kako je potrebna posebna vrsta umijeća i zrelosti da „za neku knjigu, za neku ploču ili film, kažeš da to nije tvoja šolja čaja, ali da je dobro napisano i da to uzimaš u obzir“.

„Ovo nije sportska disciplina, da neko može da skoči, neko drugi to da premeri i kaže aha, ti si pobednik. Nisam prava osoba koja bi mogla da bude kritičar ili žiri i zato sam sa ove druge strane, jer mi ne smeta da mene drugi procenjuju“, objašnjava, ističući uz to jednu još jednu važnu stvar. „Svake godine se najmanje govori o knjigama i njihovoj sadržini, već se unapred komentariše ko je u kojoj grupaciji, ko je sa kim dobar. Nismo mi po tome sigurno jedinstveni. Svuda i u svakoj zemlji, pa i u onim zemlja na koje gledamo sa čežnjom misleći da je tamo sve pod konac, sigurna sam da i tamo postoje ovakve situacije gde će neko iz žirija, potpuno logično, izabrati nešto što je na njegovoj ideološkoj liniji. Ali zar to ne bismo svi uradili?“

NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u 2019. godini, dodjeljena je romanu Pas i kontrabas autora Saše Ilića. U najužem izboru bili su još i romani Po šumama i gorama, autora Milenka Bodirogića, Mulat albino komarac, autora Steve Grabovca, Grozota ili..., autora Slobodana Tišme i Yugoslav, autorke Ane Vučković.

Ideološka linija i to ona koja naginje ljevičarskim idejama, kao i kompetentnost žirija, neki su od razloga zbog kojih se grupa prekaljenih domaćih autora i autorki odlučila za bojkot NIN-ove nagrade. Nije jasno da li se taj bojkot odnosio samo na ovu godinu ili će pak potrajati i ubuduće. Da li će možda potpisnici bojkota, koji su prethodnih godina rado prihvatali NIN-ovu nagradu, a koju su im dodjeljivali, između ostalog i pojedini članovi ovogodišnjeg žirija, vratiti svoja priznanja? Sumnjam. Od svih ovih kritika, bojkota i polemika Ana se ograđuje vrlo kratko i sasvim jasno.

„Ono što su potpisnici ovog bojkota apostrofirali kao partizanštinu i jugoslovenstvo… U mojoj knjizi, čini mi se, ko je pročita pronaći će mnogo toga što nije samo to. Postoje i neke kritičke note. Dakle, bez čitanja nema komentarisanja. Ja to ne radim sa drugim delima koje nisam čitala. Takođe, u užem izboru našla se i knjiga koju još uvek nisam čitala, ali nadam se da uskoro hoću, Po šumama i gorama. Sasvim je slučajno što smo se taj pisac i ja bavili sličnim temama, iako je tema jugoslovenstva prisutna među mlađim autorima, među pesnicima, filmadžijama, čak i među nekim autorima mnogo mlađim od mene, koji nisu živeli u Jugoslaviji.“

Zanimljivo je kako je pomenuti bojkot skrenuo pažnju sa prethodnih kritika na račun žirija, a koje su glasno i na mjestu primjećivale da je broj autorki koje su ušle u uže krugove upadljivo mali. Zapravo, roman Yugoslav jedini je roman u užem izbori koji je napisala autorka. Dodatno, ovo priznanje koje se dodjeljuje od 1954. godine prvi put je otišlo u ruke jedne žene tek 1988. godine, kada je nagradu odnijela Dubravka Ugrešić za Forsiranje romana rijeke. Uz nju su, do danas, još samo četiri autorke bile nagrađene.

„Meni je žao što u ovom užem izboru nije bilo više autorki jer sam pročitala nekoliko njihovih sjajnih knjiga, ali opet ne mogu da donesem sud zato što nisam pročitala sve. Da biste doneli neki vrednosni sud, potrebno je da pročitate sve te knjige, jer ja opet ne delim autore na muške i ženske. Često se dešava da i muškarci pišu o ženama, da su im žene podjednako važni junaci, pišu o njima na podjednako dobar način, zbog čega ne bih pravila tu razliku. Iako, naravno, žene kada pišu imaju svoju perspektivu i imaju najčešće aktivne junakinje, one koje nisu samo objekat, pa je to jedan svet u koji volim da uronim, pre nego u takozvani muški roman. Namerno kažem takozvani, jer mislim na onaj koji je epski, bez mnogo junakinja, koji se bavi nekom gigantskom temom. Imamo takve pisce u prošlosti, a nekoliko njih i dalje piše. Oni pišu o velikim temama misleći da je samo to validna književnost. Velika tema, rat i malo ženskih junaka kao dekor.“

Da li vam je zaista toliko bilo dobro?

Trenutak kada sam odlučio da pišem Ani povodom ovog intervjua desio se jedne srijede, krajem januara, oko podneva. Noć prije toga uzeo sam da čitam roman Yugoslav pred spavanje i, kao i obično, zaspao poslije svega nekoliko stranica. Nije ona kriva, do mene je. Ali sam uzeo da čitam roman ponovo ujutru, čim sam doručkovao i završio ga u dahu, prije nego sam završio šolju kafe. Na svega stotinak strana, poput svojevrsne književne terapije, autorka se hvata u koštac sa gubitkom oca, dovodeći na neobičan način svoju ličnu priču u vezu sa gubitkom Jugoslavije, zemlje u kojoj je rođena i koju ponajviše pamti po pričama roditelja, baka i deka. 

Tih stotinak pročitanih stranica predstavlja jednu vožnju toboganom, juriš kroz lavinu emocija i slika isprepletanih podjednako oko smrti roditelja (…ponekad, kad se setiš neke vinjete, detalja, kad legneš na stomak, a tako u tvojoj porodici leži jedino tvoj tata. On leži, kažeš, ne smeš da kažeš – ležao je. Za to će ti trebati više vremena) koliko i oko smrti Jugoslavije (Jedni od tatinih omiljenih sendviča za put bili su oni sastavljeni od hleba i faširanih šnicli. On vozi, a mama ga njima hrani, šnicle su zavijene u futurističku foliju, vozi i žvaće, dok se vozimo Jugoslavijom. Daj mi iluziju svega, daj mi totalitet lepog. (…) Daj mi Jugoslaviju gde je bilo i posla i zabave, i gde smo sve mogli, daj da ne liči na život.) Uz sve to, valja dodati i niz pomalo uvrnutih pošalica koje te zateknu i bez po muke nasmiju. (Kad kakiš i dobiješ – to je švarcvald torta. Inteligentni ljudi sami sebe zabavljaju.) Iako djeluje da je roman napisan u dahu, baš kao što se čita, ideja o pisanju Yugoslava je znatno starija.

„Imala sam ideju za roman o mojim roditeljima i Jugoslaviji nekoliko godina pre tatine bolesti, zato što su moji, ali i roditelji jedne moje drugarice, stalno pričali priče koje smo nas dve komentarisale, mislim, da li vam je zaista toliko bilo dobro? Da li nas oni lažu? Onda sam razmišljala i o priči moje bake koja je rekla kako je bio rat i bilo je bombardovanje, ali se ona tada zaljubila i njoj je bilo prelepo. Dakle, šta je iz prošlosti realno, a šta nije? Odlagala sam pisanje te knjige, prolazilo je neko vreme i tek nešto posle tatine smrti, prošlo je nekoliko meseci, sve to je krenulo kao jedna bujica, navala različitih emocija i slika iz raznih perioda naših života.“

Kako su se epizode iz njenog porodičnog života nizale, rasla je i želja da sve to postane fikcija, pa su u pomoć priskočile priče i anegdote njenih prijateljica i prijatelja i njihovih roditelja.

„Ovo nije faktografija moje porodice. To jeste moj odnos prema tati, ali čak ni mama ne zna sve o našem odnosu, niti ja znam sve o njenom i tatinom odnosu. To je moja projekcija“, kaže mi dok razgovaramo o tome kakve su reakcije njeni najbliži imali dok su čitali roman. „Poslala sam prvo rukopis rođenoj sestri i ona se oduševila. Mama mi je tu bila možda… najviše sam se plašila njene reakcije jer je ona drugačiji tip i od mene i od sestre i od tate. Mislila sam da ona možda ne bi shvatila tu vrstu ogoljavanja. Ali i njoj je na kraju bilo katarzično, samo što me je ona, misleći da je u pitanju faktografija, stalno zapitkivala. E, a je li ovo bila ona tvoja profesorka ruskog? Ja kažem, mama, to je fikcija. Ali ona nije živela u Dalmatinskoj nego u Kneza Danila. Mama, ali to je fikcija!“

Postoji baš taj momenat kada vi pogledate svoje roditelje i znate da li su oni srećni, da li su oni sami za sebe dobri ljudi, da li su iskoristili svoje potencijale, kakvi su jedni prema drugima. Postoji jedan trenutak kada ste i vi odrasli i oni su odrasli.

Sloj takvih priča i anegdota nadograđen je slikama, simbolima i ikonografijom za koje mnogi danas vezuju Jugoslaviju druge polovine XX vijeka. Kako Ana primjećuje, generacija njenih roditelja skoro je pa mitologizovala cijeli taj svijet jer „šta ljudi rade kada im je teško, pa sećaju se starih dobrih vremena“.

„E sad, postoji nešto u toj Jugoslaviji što nisu samo stara dobra vremena, već jedan život koji i mi koji nismo dugo živeli u toj zemlji možemo da osetimo preko tih priča, preko tih slika i preko onoga što je popularna kultura, što su ikoničke slike koje su nam u glavi. Tito, Ričard Barton i Liz Tejlor šetaju po Brionima i piju viski“, dodaje kroz smijeh. „Tu su razni drugi artefakti, lampe ili šerpe koje su proizvedene u toj zemlji, a koje sada na Instagramu na jednom profilu možete naći i kupiti za sto pedeset ili dvesta dolara, što uopšte nije jeftino. Ali to je taj dizajn koji kaže – da, ovo je Jugoslavija. Neki specifikum tu postoji. Složilo se nekoliko stvari.“

Ana sebe ne smatra jugonostalgičarkom, uglavnom zato što smatra da „Jugoslavija i danas postoji ukoliko mi to poželimo“. Možda ne u onom obliku iscrtanom granicama, kaže, ali postoji u povezivanju ljudi i činjenici da se razumijemo. Razumije i prihvata to da su današnje republike nastale raspadom SFRJ zasebne zemlje, ali bi voljela da se posveti pažnja nekim od vrijednosti koje podsjećaju na Jugoslaviju. Tu, prije svega, misli na solidarnost i na „bliskost koja je svakodnevna, a ne nešto što mora da se potpiše kao sporazum“. Ipak, ne bi joj smetalo da bude svrstana u jugoslovenske pisce.

„Postoji ta odrednica srpski pisac, zato što se neko rodio u gradu koji je sada glavni grad Srbije, pa otuda srpski pisac. Juče sam bila na večeri poezije Marka Tomaša, koji je rođen u Ljubljani. On jeste postjugoslovenski pesnik, jer je uspeo da ima uticaj i da bude objavljivan na tom širem prostoru, da bude prevođen. Ja bih volela da budem ta vrsta jugoslovenskog pisca, da se moja knjiga čita i štampa u svim zemljama Jugoslavije, da se prevede na slovenački ili makedonski. Za sve ove druge zemlje mi se savršeno dobro razumemo i mislim da bih volela zbog toga što je tematika ove knjige takva da ona dobacuje do svih na tom području.“

Još jedna stvar koja Yugoslava čini univerzalnijim i van jugoslovenskih granica, jeste priča o generacijama koje gledaju jedna na drugu, o roditeljima i djeci, o odnosima koji se mijenjaju kako djeca odrastaju, a roditelji stare, pa i umiru.

„Postoji jedan momenat kada vi shvatate da vaši roditelji nisu samo vaši roditelji. Htela sam da pišem o odnosu tih funkcija. Postoji baš taj momenat kada vi pogledate svoje roditelje i znate da li su oni srećni, da li su oni sami za sebe dobri ljudi, da li su iskoristili svoje potencijale, kakvi su jedni prema drugima. Postoji jedan trenutak kada ste i vi odrasli i oni su odrasli.“

Čizme, Beč, u najboljem slučaju Valensija

Ana je do sada objavila četiri knjige, uz ostale priče i pjesme koje su se našle u brojnim izdanjima. Osim novinarskog angažmana na Radio Beogradu 2, piše redovno i kolumne za City Magazine. Ne žali se, iako kaže da je tako manje više sa svima koji se bave kulturom i umjetnošću u Srbiji.

„U ovoj zemlji  mi koji se bavimo umetnošću, svi imamo po neka tri različita posla“, objašnjava. „Ima pisaca koji žive od svojih knjiga, ali njih mislim da ima desetoro i to je to. Okej, ja nisam baš u tom delu angažovana jer me to ne zanima, ali ima i onih pisaca koji su u raznim odborima, žirijima, u različitim institucijama ili su urednici u različitim izdavačkim kućama. Dakle, ljudi koji se bave književnošću i na taj način. Ja se više bavim ovim kreativnim aspektom i tu nema čistog novca, od toga se ne može preživeti.“

Nije nam bio potreban ni cijeli jedan minut da počnemo da razmjenjujemo priče i zbijamo šale na račun toga koliki su honorari za one koji se bave pisanjem, ako uopšte i postoje.

„Čak i kad vam izađe knjiga pa idete na književne večeri, koliko je siromašna ova zemlja, najčešće će vam platiti prevoz i možda neki minimalni honorar da nešto jedete. Dobro je ako je tako. Najveći honorar koji sam ikada dobila bio je od nekih ljudi koje su mecene. To je bilo neko književno veče i bio je dobar novac, iznenadila sam se, kupila sam kartu za Valensiju od toga. Doduše iz Temišvara, pa sam morala da doplatim i za onaj Gea Turs kombi, Teru i šta li već“, smije se da bi se vrlo brzo uozbiljila, nakašljala i promijenila ton. „Ali ne, od toga ne možeš da živiš. Možeš da kupiš sebi jedne lepe čizme ili da odeš na vikend do Beča. Satisfakcija je nešto drugo. S jedne strane ja sam srećna ovako kako je. Neko mi je objavio knjigu i super. Ali kada bismo uporedili to sa kolegama u nekim drugim zemljama, oni bi se frapirali zašto smo mi time zadovoljni?“

Tada se već samo nametnulo pitanje odlaska iz zemlje, koje poslednjih godina sve glasnije odjekuje u državama bivše Jugoslavije, premda je i sama ta Jugoslavija kroz svoje različite faze imala epizode sa odlivom kako radne snage, tako i mozgova. Kao da to uopšte treba razdvajati po nečemu?

„Za početak, ja se bavim jezikom“, kaže ona odmah stavljajući do znanja da ne planira u skorije vrijeme da ide iz Srbije. „Hm, doduše, mogla bih da živim negde drugo i da objavljujem ovde“, ispravlja se, pa zatim razmišlja još koji trenutak. „Mislim da to nije stvar entuzijazma, nego činjenice da i pored svega… meni je ovde lepo.  Meni je ovde lepo zato što zatvaram oči verovatno na milion stvari. Pre neki dan smo mama i ja komentarisale kako su određeni delovi grada uništeni i kako izgledaju ružno. Ali ja volim Beograd uprkos svemu, ne dam ga zlotvorima. To je taj neki momenat.“

Sa druge strane, dodaje, ovdje već ima izgrađeni svijet koji voli, sa prijateljima, porodicom za koju je vezana. Ipak, postojao je jedan trenutak prije nekih deceniju, deceniju i po, kada je pomislila da bi mogla da živi u drugoj zemlji.

„Nekoliko meseci provedenih u Španiji pokazali su mi da je to idealno mesto za mene. Ali i oni isto, kao i ceo taj Mediteran… Tamo je prelepo kad odete, ali negde plaćati račun, porez, to je opet nešto drugo. Ipak nismo na jednom gigantskom letovanju koje traje mesecima. Ceo Mediteran je u problemu, nezaposlenost je velika. Moja drugarica živi u Valensiji i shvatila sam da je njena plata malo veća nego moja, njena kirija je malo veća nego moja. Mislim da ljudi koji hoće neki ozbiljan progres u svom životu, treba da odu u Kanadu ili Skandinaviju. A ovde lelujati po Mediteranu, mislim da je to čisto radi uživancije.“

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s